UMETNOST| ŽIVOT| ŽIVOTNI STIL
/ 06.01.2011. u 10:02
Lepota Mušice 4
Aleksandar Vasović / 06.01.2011. u 10:02- KOMENTARI: 34
- /
- ČITANOST: 706
- /
- PREPORUKE: 2
- /
- PREPORUČI
- /
I tako, dokoturasmo se do 19 veka i viktorijanske Engleske, Nemačke pod Bizmarkom ali i Amerike iz doba (ne nužno hronološki) Vajata Erpa, Bika Koji Sedi, Litte Big Horn-a i Teodora Ruzvelta.
Tehnologija je u medjuvremenu napredovala do telegrafa, veš mašine (ne u formi u kojoj je poznajemo danas), četkice za zube, narkoze, parne mašine, mitraljeza, onoga što danas nazivamo tržnim centrom i potrošačkog društva sličnog današnjem.
Ljudima su, sve u svemu, počeli da se dopadaju pronalasci koji su im olakšali (i ubrzali) život, pa su tako majstori, uglavnom u Engleskoj i Americi počelji da izmišljaju nove modele štapova, čekrka, mušičarskih konaca i kako bi lepo rekli današnji marketing eksperti - paletu povezanih proizvoda (šta god da to značilo).
Ali da idemo redom - pola stoleća - od 1851 do početka 20 veka bilo je dovoljno da zbriše sva vekovna pravila mušičarenja i da postavi standarde od kojih mnogi važe i danas.
Izmišljen je false cast iliti lažni zabačaj. E sad, ovo će da izgleda komplikovano.
Da bi shvatili o čemu se radi uzmite u ruku štap za bilo koju drugu vrstu ribolova I oprobajte mu elastičnost drmajući ga ili zabacujući šta god na njega kačite (plovak sa olovcima, varalicu, hranilicu, kakav sistem za šarana), a na način na koji to obično radite. Odložite. Uzmite mušičarski štap I uradite isto ali sa ušniranim mušičarskim koncem, predvezom, tippetom (o svemu ovome detaljno ćemo kasnije) I malecnim parčetom vunice ili tako nečega na samom kraju (da ne propastimo mušicu).
Hopla! Eto razlike! Mušičarski štap je neuporedivo elastičniji, a zabacivanje na klasičan način jednostavno ne radi jer na kraju konca nema težine!
E sad, ako sa obične strune uklonite težinu - ona će da šljone k’o uštipak jer je lagana kao pero. Dakle, klasičnom štapu zabačaj dozvoljava težina na jednom kraju.
Pogledajte medjutim, kako se ponaša mušičarski konac – pada ravno dole – težak je. E u tome je štos - njegova težina plus energija koju stvara u kombinaciji sa štapom mu omogućavaju da skoro bestelesnu stvarčicu kao što je veštačka mušica odnese po 50 metara (ima ih koji bacaju I dalje, ali o tome docnije).
False cast ima još par namena (ne nužno ovim redom) – dok ceo sistem (štap, konac, ruku) pokrećemo, e da bi odnosnu muhu poslali na željeno mesto, cilj je da to uradimo bez pljeskanja konca po vodi jer to plaši ribu. Otuda false cast – lažno zabacivanje. Mušica će odleteti na cilj tek kada uradimo ama baš sve kako treba (jer u protivnom neće, ili barem ne tamo gde želimo). Druga namena je sušenje suve mušice koja se natopila vodom. Treća, a u vezi sa početkom ovog pasusa, jeste dodavanje dužine konca i promena pravca bacanja (o čemu takodje docnije).
Tokom tih 50 godina 19 veka, mušičari su stvorili tehniku I dizajn suve mušice, majstori način da prave šestougaone štapove od cepanog bambusa (baš kao I danas), a stvoreni su I čekrci koji izgledaju skoro pa baš kao I ovi sa kojima ribu lovimo danas. Desila se i još jedna ogromna promena. Do 1850-ih još je bilo onih koji su na isti štap kačili mamac I mušicu. Od tada pa do 1900-te je iskristalisan dizajn mušičarskog štapa, tako da nikome zdrave pameti više nije padalo na pamet da ga koristi za nešto drugo.
Tokom revolucionarnih 1850-ih najveći broj štapova za pastrmku je I dalje pripadao grupi onih dvoručnih, od po 4 ili čak 5 metara. Štapovi za lososa su takodje bili jako dugački I suštinski su takvi I ostali. ‘Tedoh reći, nije dugačak pastrmski štap bilo naskroz loša stvar jer je ribolovcu dozvoljavao da pokrije više vode, ali je naprosto bio pretežak. Istovremeno, malo je njih imalo opremu ali I znanje da baci mušicu dalje od 30 metara.
Sve se promenilo 1857-me kad je neki Stjuart, Škot, počeo da uz vodu baca mokru mušicu, laganim bambusovim štapom od tri metra, te jako uspešno lovi pastrmku I lipljana, a i da piše okolo o toj novoj tehnici.
Tada su popularni bili i drveni štapovi od pokenholca (gvajakuma, greenheart-a) ali se ispostavilo da nisu tako dobri kao oni od bambusa. Svejedno ih je čuvena firma Hardi (Rols Rojs medju mušičarskim štapovima) pravila do 1952, manje više zbog starovremskog šmeka.
Konci su se I dalje pravili od upredene konjske dlake I svile baš kao I u doba Isaka Valtona, ali su bili mnogo kvalitetniji jer su u izradi korišćene mašinske predilice. Stvorena je I specijalizovana mušičarska udica sa okcetom pravljena od čelika ili mesinga.
Nekako u to vreme je počeo da se ustaljuje I način spajanja štapova uglavljivanjem užeg gornjeg (tzv muškog) u širi donji (tzv ženski) deo I to uz pomoć mesinganih spojeva ili ferula. Tako je I danas (uz male intervencije što se materijala tiče ali o tome u nastavku).
p.s.
može da bude korisno
Нема коментара:
Постави коментар