HOBI| NOSTALGIJA| ŽIVOT
/ 14.07.2010. u 17:25
The Time Machine
Aleksandar Vasović / 14.07.2010. u 17:25- KOMENTARI: 44
- /
- ČITANOST: 1944
- /
- PREPORUKE: 34
- /
- PREPORUČI
- /
Elem, onomad, čim je prošao ovaj poslednji monsun, odem ja na dunavski kej, tamo oko Reke I Radeckog da probam neke strimere (za neupućene ukratko - nešto što se sa udicom kao bazom pravi od perja I koječega još I folira malu ribu I privlači drugu, veću, grabljivu ribu – pastrmku, mladicu, bucova ili štuku ili grgeča ili redje smudja).
Kasno popodne, sunce zalazi, ja bacam strimere (neki bi rekli da su pre džigovi nego strimeri jer su dobro otežani pa mogu da se bacaju standardnim varaličarskim štapom – ali da dalje ne zbunjujem gradjanstvo koje se ne bavi ovim autističnim sportom), riba neće ni da pipne (dva slaba udarca, možda mali bandar ili bucov), komarci jedu (gradska vlasti, ubio te Bog), dakle nirvana, kad (baš kao u Malom Princu) začujem glasić.
“A šta to radite?”
"Molim?!"
“A šta to radite?”
“A? Kako bre?”
“A šta to radite?” pita me magare mužeskoga spola od jedno 10ak godina I gleda me pametno.
“Hmpfffffghgrrrrrr. Sad više ne radim ništa. Šta ‘oćeš?” (mator sam I nadrndan, a I pitao me šta radim)
“Pa šta to radite?”
“Bacam varalice, oš’ da probaš?”
I tako je on bacao varalice I mrsio strunu I kačio udice za panjeve I kamenje po Dunavu, ja odmrsivao I otkačinjao I objašnjavao šta se, zašto I kako radi dok oko pola 9 nije naišao oblak komaraca koji nas je konačno oterao sa vode.
“Dodjite vi opet, ja sam uvek na keju,” veli mi on na rastanku.
I meni se odmota film… Došao je red na mene!
Sredina 1970ih, Čačak, letnji raspust, nekakav kasni jul, rano popodne (tad je leto bilo leto, I nebo je bilo plavo, a ne belo I nije bio ovaj pakao sad) dosadno do zla boga, ekipa ko na moru, ko u selu, bazen još nije napravljen, Morava nije baš za kupanje (padala kiša dan ranije pa mutnjikavo), baba I deda ne daju na kupanje na Kamenicu jer se išlo biciklom, a kamiona na putu mnogo -- “Otac I majka kad ti dodju sa puta , nek te oni puštaju, mi nećemo.”)
Pod izgovorom da idem kod Sokolane da igram lopte (fudbala), zdimim na Moravu I od duga vremena krenem da bazam pored vode kad tamo, negde u ravni brane kod Borčevog igrališta stoji jedan sa štapom i mnogo šarenih stvari koje vire iz torbe i mlati po vodi.
Pridjem ja da vidim one džidžabidže (šareno - majmunu drago) i pitam: "A šta to radite?"
“Šta veliš ti bre?”
“A šta to radite?” pitam ja.
“Hmpfffffghgrrrrrr. “Bacam varalice, jurim klena. Što? Oćeš da probaš?”
Onda sam se ja načvorio na obali I gledao I pitao, a on mi prvo pričao šta, zašto I kako radi (i objasnio da se ribolovac NIKAD ne pita šta radi i gde je pošao ako već nosi štapove, jednako kao što se I lovcu ne naziva srećan lov)…
Kao što je tada bio red, rekao sam mu koji sam I čiji sam I u koji razred idem I kakav sam djak, a on je rekao da je ćaletov drug (inače kako sam docnije saznao, sektorski radnik za rad na sektoru koji je par godina ranije, baš kao I mnogi preventivno otišao u penziju kad I drug Leka, pa je u životu radio svašta, uključiv I sviranje pijanina u animir orkestru), te ozbiljan ribolovac. Posle je otišao u, na primer, Švajcarsku I tu mu gubim trag…
Dao mi je štap I ja sam bacao I mrsio strunu I kačio one udice za granje I panjeve I sopstvenu majicu I prst, on je odmrsivao I otkačinjao.
Posle me je u limuzini marke NSU Princ odvezao kući, isporučio I zakačio se sa dedom jer se u kući lovca koji je detetu kad se rodilo kupio pušku, da ima kad postane punoletan, ne govori o ribolovu (baš kao što se u kući obešenog ne govori o konopcu).
Da bude jasno, lov je uvek ostao moj prvi sport, ali je varaličarenje postalo alternativa rečenome, posebno u proleće ili leti kad nije sezona i kad sam 1985 došao u ovo čudo od Beograda I kad nisam mogao da pobegnem nigde sem na vodu, a nisam imao ni kera ovde I ekipa za lov bila daleko i nisam imao para za kartu (ti studenti, nikad para nemaju i stalno nešto oće), itd...
Naredne nedelje sam došao na Moravu na isto mesto sa leskovakom od dva metra (usekao ćale u Lazovića parku I ostavio par dana da se prosuši zbog elastičnosti), strunom debljom od one za teniske rekete, udicom za ajkule, pampurom od plute I pola vekne bajatog ‘leba.
Tamo je bio moj sensei sa još trojicom ispisnika koji su me prvo pustili da sat vremena beznadežno mlatim po vodi I pljuskam I plašim im ribu, dok im nije pukao film I dok mi nisu dali poštenu strunu, pravi plovak, olovca I udicu sa sve skakavcem na njoj.
Nakon pet minuta SAM UPECAO KLENA!! ALO BRE!! IMAO SAM RIBU!! (jes’ da je bila oko 100 grama ali je BILA MOJA!!!)
Osećao sam se kao da sam upecao Mobi Dika, megalodona I krakena zajedno. Moje sreće! Ih! Još mi ozbiljni I matori ljudi vele - AFERIM MAJSTORE NA MAJSTORIJI!
Da se razumemo, za mene (pored još nekih) postoje dva pozitivna osećaja koji skoro da nemaju konkurenciju . Jedan je kad dobar ker markira i podigne šljuku, a ti pokušavaš da je nanišaniš, a ona se diže k'o helikopteri i leti sve nekako postrance, a drugi je kad ti se na drugom kraju strune otima riba (i to grabljiva riba) koju si prevario na komad metala ili plastike ili gužvicu perja i dlake.
A riba svakako bolje poznaje vodu i ono što u njoj živi od ribolovca...
Drugi dan su mi dali njihove štapove da bacam varalicu, usput mi podelivši saveta dovoljno da napune specijalno izdanje Britanike o vučenju leptirova I kašika na Zap. Moravi blizu Borčevog igrališta.
Jedan dan dodjem ja ponovo na Moravu, oni tamo, kad jedan od četiri mudraca (inače u civilu automehaničar) donese neki lakirani bambusov štap sa prastarim provodnicima od pocinkovane čelične žice I mašinicu (ne sećam se koje marke ali je bila “k’o nova, reparirana u Remontu (vojnom tehničko-remontnom zavodu)”, varalicu kašikaru pravljenu (kao što joj ime veli) od supene kašike, dva plovka, pet udica, šaku olovne sačme I kalem strune.
“Evo ti ovo, u zdravlje da pecaš, I kad omatoriš da daš nekom drugom.”
Nikad nisam postao ne znam kakav varaličar. Ali volim mnogo i idem često. Po neki put mi se i posreći.
E ja sad moram da odem na kej ponovo, spremio sam neku staru dvodelnu stakloplastičnu Germinu od 2,40m (nije loša za varaličarenje i njome može konje da vuče), mašinicu Великий Днепр, Сделанo в СССР(reparirao je neki Stole mehaničar), par leptirova (spinera - vrti se i sjajno je, pa ga grabljive ribe napadaju), pa kašikara (ne bombi - mada neki pecanju i na njih, kao i na tzv Nobelov mamac iliti na pikavac - nego varalica), dva plovka, pet udica, šaku sačme I kalem strune (onaj bambus je još živ ali se rasušio I više nije za vodu, mašinica ne može dalje da se reparira.)
Pa kad omatori nek da nekom drugom.
Нема коментара:
Постави коментар