Predistorija ukrajinskog dnevnika

Pise Andrej Cernikov

27 januar (Kijev) _  Ukrajina je, na žalost, prva evropska zemlja koja će ulazak u EU platiti krvlju.

U ovom trenutku u centru Kijeva, vode se borbe sa vojskom i policijom. Demonstranti već nedelju dana non stop bacaju na vojnike Molotovljeve koktele, kamenje, signalne rakete i petarde. Vojska i specijalne jedinice milicije “Berkut” (Stepski orao) odgovaraju ciljanim hicima po aktivistima i novinarima (posebno po njima). Pucaju iz takozvanog “nesmrtonosnog oružja” kojim je izričito zabranjeno ciljati u glavu i oči. Dana 22. januara, ovde su poginula dva čoveka – oni su zadobili rane iz vatrenog oružja. Nekoliko ljudi ostalo je bez očiju. Tako je prolivena prva krv ukrajinske revolucije.

Niko nije bio spreman na ovakav razvoj događaja. Tokom poslednjih nekoliko godina, Ukrajina se pripremala da potpiše Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju EU i o Zoni slobodne trgovine. Pod predsednikom Viktorom Janukovičem – korumpiranim, neobrazovanim i od demokratije otuđenim – zemlja je ubrzala evrointegracija. Mnogi su se čudili kako čovek, koji je težio tome da obogati sebe i familiju mu parama iz državnog budžeta, koji gradi dvorce i razvija biznise dvojici sinova, može da stremi EU gde se na takvo ponašanje gleda kao na kriminal. Štaviše, svi su bili ubeđeni da ce u Viljnusu, 29. novembra 2013, taj sporazum sa EU biti i potpisan.

 Međutim, nedelju dana pred samit, Janukovič je rukama svog premijera Mikole Azarova zaustavio proces evrointegracija. Tako je 21. novembra uveče, oko 1.000 ljudi izašlo na Trg nezavisnosti ne bi li izrazili protest zbog ovakve odluke.  Međutim, protest nije započela opozicija, već novinari i vođe društvenih organizacija. Mustafa Najem, poznati ukrajinski novinar avganistanskog porekla, pozvao je narod da izađe na proteste preko Fejsbuka. Lideri tri opozicione parlamentarne stranke, Vitalij Kličko, Arsenij Jacenjuki Oleg Tjahnjibog nisu došli na Trg (u daljem tekstu Majdan – prema ukrajinskoj reči za trg) među prvima. Na početku su novinari i aktivisti stajali odvojeno od političara koji su se nalazili 200 metara podalje, na Evropskom trgu. Ujedinili su se 29. novembra.

Tog dana se u Viljnusu održavao samit EU pod nazivom “Istočno partnerstvo”. Ukrajinci su do tog trenutka čekali da vide šta će Janukovič preduzeti i da li će potpisati sporazum, što on nije uradio. Kada su lideri opozicije tim povodom istupili na mitingu i razišli se, svima je bilo jasno da je protest završen. Ljudi su bili razočarani. Međutim, te noći milicija je sa neviđenom žestinom rasterala one, uglavnom studente, koji su tu noć proveli na Majdanu. Mlatili su ih pendrecima, šutirali i gonili po ulicama Kijeva. Naredno veče na Majdan su došle desetine hiljada Kijevljana.

Milicija je po nalogu vlasti silu primenila još dva puta. Prvi put kod zgrade predsedničke administracije kada su je napali radikalni aktivisti. Milicija je odgovorila još žešće. Prilikom rasterivanja demonstranata isprebijani su i pohapšeni mirni građani i novinari. Ispostavilo se da su novinari jedne od osnovnih meta pa ih nisu spasavali ni panciri sa natpisom PRESS.

Drugi put, noću 11. novembra, policija je ponovo pokušala da rastera desetine hijada ljudi koji su u tom momentu neprestano boravili na Majdanu. Oni nisu napadali policiju veću su se od nje ogradili barikadama, postavili obezbeđenje i obezbedili snabdevanje . Njih finansiraju Kijevljani i biznismeni, a ne novci sa zapada kako mnogi veruju. Te noći je bilo zanimljivo to što su se u Kijevu nalazili zamenica državnog sekretara SAD Viktorija Nuland i sekretarka EU za inostrane poslove i bezbednost Ketrin Ešton koji su ovde došli kako bi pomogli u razrešavanju političke krize. Janukovič je, međutim, naredio da se mirni demonstranti rasteraju bukvalno u njihovom prisustvu, čime je šokirao ceo svet. Ponovo je policija nastupila izuzetno nasilno. Uprkos svemu, nije im uspelo da oteraju narod sa trga, a pretnje sankcijama koje je tokom posete Kijevu izneo američki senator Džon Mekejn, privremeno su zaustavile Janukovičeve diktatorske planove.

Međutim, pošto narod na Majdanu nije nameravao da se raziđe bez pobede, parlament 16. januara uz kršenje svih zakonskih procedura glasa za set zakona kojima se ograničava sloboda reči i kretanja. Na primer, zabranjeno je hodanje u kacigama, u kolonama od više od pet automobila, uvedena je odgovornost za klevetu što je pogodilo medije. Uvedena je krivična odgovornost za kršenje ovih zakona tako da je mnogima zapretila duga zatvorska kazna.

Tog 19. januara, kada je izgledalo da su dalji protesti izgubili smisao, aktivisti su, nakon što su se razuverili u sposobnost opozicije da dobije glavno – ostavku predsednika, prekid hapšenja i prebijanja – došli do milicijskog kordona u kvartu u kome se nalazi zgrada Vlade i primenili oružje koje im je bilo pod nogama – kaldrmu. Policija je uzvratila paljbom  i 22. januara su poginula dva čoveka. Druga tri su nađena mrtva nakon hapšenja i batina: Igor Lucenko, jedan od uhapšenih koji je preživeo, izjavio je kako su vlasti primenile sledeću taktiku – hapšenje, odvođenje u šumu, prebijanje i onda izručenje miliciji. Ljude tako love i dan-danas. Do ovog trenutka ne zna se šta se desilo za Dmitrijem Bulatovim, vođom Automajdana, protestne kolone koja je van grada održavala demonstracije pred dvorcima Janukoviča, ministra policije Vitalija Zaharčenka i nekolicine tajkuna. Drugi aktivista Automajdana, Aleksij Gricenkoupozorio je na to da su tajna hapšenja izvodili kriminalci po nalogu vlasti.
Narod koji je dan i noć stajao na Majdanu, a nakon dve runde pregovora opozicije sa Janukovičem, zabranio je liderima da nastavljaju razgovore, podozrevajući da će ih sadašnji predsednik obmanuti i to ne po prvi put. Protekle nedelje, lideri opozicije i sami svesni toga, su se pod pritiskom birača dogovorili da stvore protestni pokret, koji se svejedno radikalizovao i rasprostranio po zemlji ogromnom brzinom (u nekoliko regiona građani su zauzeli zgrade državne administracije). Nemoguće je, međutim, reći ko upravlja protestima u celoj zemlji.

Trenutno niko ne vidi izlaz iz ove komplikovane situacije. To bi mogla biti ostavka Janukoviča i prevremeni predsednički i parlamentarni izbori, ali predsednik nema nameru da to uradi, što pak znači da će se sukobi nastaviti. Istovremeno su SAD i EU kao verovatni posrednici, sebi dali ulogu nemog posmatrača u situaciji kada je ruski predsednik Vladimir Putin bio osoba i faktor koji je uticao na Janukoviča da ne pristine na sporazum sa EU. Ucenjivao je Ukrajinu zatvaranjem ruskih granica za ukrajinsku robu. Sada Putin sebe može da smatra pobednikom u ratu za sfere uticaja u Evropi ali Ukrajinci na to ne pristaju.

Ukrajina nezavisnost od SSSR-a nije zadobila kroz proteste i žrtve. Na fonu tragičnih događaja u Letoniji, Litvaniji i Estoniji, njen izlaz iz SSSR-a bio je manje konfliktan. Ukrajina je van svake sumnje postala prva zemlja na istočnim granicama EU koja se toliko dugo i mučno izbavljala od svoje sovjetske prošlosti i koja je ne samo pokušavala da ne bude još jedna bivša sovjetska republika, već je stremila i ka članstvu u Evropi. Sada među članicama EU, mnogi nezavisnost od Rusije stavljaju kao znak jednakosti sa nevraćanjem u komunističku prošlost.

Evropa mora da zna da Ukrajinci sada idu u smrt držeći dve zastave – ukrajinsku i evropsku. Čini se međutim, da to u EU nisu potpuno shvatili. 

Украина, пожалуй, первая страна Европы, которая за вступление в ЕС платит кровью. 

В это время в центре Киева идут настоящие бои с внутренними войсками и милицией. Протестующие уже неделю круглосуточно бросают в солдат коктейли Молотова, камни и фейерверки. Войска и спецподразделение милиции «Беркут» отвечают прицельным огнем по активистам и журналистам (по ним - особенно) из травматического оружия, предпочитая стрелять в голову и глаза. 22 января здесь погибло два человека – они получили огнестрельные ранения. Несколько человек лишились глаз. Так пролилась первая кровь в украинской революции.

К такому развитию событий не был готов никто. В течение нескольких лет Украина готовила подписание Соглашений об ассоциации с ЕС и о Зоне свободной торговли. При президенте Викторе Януковиче – коррумпированном, малограмотном и чуждом демократии человеке – страна только ускорила процесс евроинтеграции. Многие удивлялись тому, как человек, предпочитающий обогащать себя и свою прожорливую семью деньгами государственного бюджета, строя дворцы и развивая бизнес двух сыновей, может стремиться в ЕС, где такое поведение считается преступлением. Тем не менее, все были уверены, что 29 ноября 2013 года в Вильнюсе соглашение с ЕС будет подписано.

Но за неделю до саммита Янукович руками своего премьер-министра Николая Азарова остановил процесс евроинтеграции. Вечером 21 ноября около тысячи человек вышли на Майдан Независимости, чтобы выразить свой протест. Но протест начала не оппозиция, а журналисты и лидеры общественных движений. Самый известный в Украине журналист афганского происхождения Мустафа Найем созвал людей выйти через Фейсбук. Лидеры трех оппозиционных партий, представленных в парламенте – Виталий Кличко, Арсений Яценюк и Олег Тягныбок – пришли на Майдан не в числе первых. И поначалу журналисты и активисты стояли сами по себе, а политики - по соседству, метрах в 200-х на Европейской площади. 29 ноября они объединились.

В этот день в Вильнюсе состоялся саммит ЕС «Восточное партнерство». До тех пор украинцы с нетерпением ждали, что Янукович передумает и подпишет соглашение. Но он не сделал этого. Когда лидеры оппозиции выступили на митинге и разошлись, всем показалось, что протест на этом исчерпан. Люди были разочарованы. Но в эту ночь милиция с невиданной жестокостью разогнала оставшихся на Майдане на ночь людей, большая часть которых были студенты. Их избивали дубинками, догоняли убегающих по улицам Киева и добивали их дубинками и ногами. Вечером следующего дня возмущенные жители Киева восстали, десятками тысяч выйдя на площадь.

Милиция по приказу властей воспользовалась силой еще дважды. Один раз это произошло у здания администрации президента. Радикально настроенные активисты атаковали милицию. Но милиция ответила еще большей жестокостью. При разгоне демонстрантов были покалечены и арестованы десятки мирных граждан и журналистов. Складывалось впечатление, что журналисты – это одна из главных мишеней, ведь их не спасали ни каски, ни жилеты с надписью «Пресса». 

Второй раз ночью 11 декабря полиция попыталась разогнать Майдан. Здесь круглосуточно находятся тысячи людей. Они не применяли насилие к милиции, а лишь построили по периметру баррикады и наладили самообеспечение продовольствием и охраной. Их финансируют жители Киева и бизнесмены, а не западные фонды, как многие считают. Особенность той ночи была в том, что в это время в Киеве находились замгоссекретаря США Виктория Нуланд и Верховный представитель Европейского союза по иностранным делам и политике безопасности Кэтрин Эштон. Оба дипломата прилетели для урегулирования политического кризиса, но Янукович отдал приказ разогнать мирных демонстрантов буквально в их присутствии, чем шокировал весь мир. И снова – с особой жестокостью. Но ему не удалось изгнать людей с площади. Лишь угрозы санкций, которые озвучил прилетевший в Киев сенатор Конгресса США Джон Маккейн, на время приструнили диктаторские замашки Януковича.

Но поскольку Майдан не собирался расходиться без победы, 16 января парламент с нарушением всех законных процедур проголосовал за ряд законов, ограничивающих свободу слова и передвижения. Например, было запрещено ходить в касках, передвигаться в автоколоннах более пятью машинами и усилена ответственность за клевету, что ударило по прессе. Правящая партия поднятием рук, которые никто не считал, усилила уголовную ответственность за нарушения новых законов, и теперь многим в стране грозят длительные тюремные заключения.

19 января, когда уже казалось, что дальнейший протест лишен перспектив, активисты, разуверившись в способности оппозиции добиться главного – отставки президента, прекращения арестов, избиений и похищений людей - подошли вплотную к полицейским кордонам в правительственном квартале и применили то оружие, которое у них было под ногами – булыжники. Полиция ответила огнем. 22 января стало известно, что в этих столкновениях были убито два человека. Еще трое были найдены мертвыми после похищения и пыток. Игорь Луценко, один из похищенных, но выживших, заявил, что власть применяет такую схему: похищение, вывоз в лес, пытки и потом сдача в милицию. Людей и сейчас продолжают похищать. До сих пор неизвестна судьба пропавшего Дмитрия Булатова, лидера Автомайдана. Это гражданское движение автомобилистов, которое устраивает пикеты, в том числе, и под загородным дворцом Януковича, министра внутренних дел Виталия Захарченко и олигархов. Другой активист Автомайдана Алексей Гриценко прямо указывает на то, что похищениями занимаются бандиты по заказу власти.

Люди, стоящие днем и ночью на Майдане, после двух раундов их переговоров с Януковичем запретили оппозиции продолжать переговорный процесс, не без оснований считая, что нынешний президент всех обманет, что он делал уже не один раз. На минувшей неделе лидеры оппозиции, сами того опасаясь, согласились под давлением избирателей возглавить протестное движение, которое радикализировалось без них и теперь распространяется по всей стране с большой скоростью (в нескольких регионах граждане захватили государственные администрации). Но кто именно управляет протестом по всей стране, сказать невозможно, но можно утверждать, что восстали граждане.

Выхода из сложившейся ситуации сейчас не видит никто. Таким выходом могла бы быть добровольная отставка Януковича и новые президентские и парламентские выборы, но президент на это не пойдет. Значит, противостояние будет только усиливаться. А в это время ЕС и США, как вероятные посредники в урегулировании конфликта, оставили себе роль молчаливых наблюдателей, тогда как президент России Владимир Путин и был тем человеком и тем фактором, который повлиял на решение Януковича отказаться от ассоциации с ЕС, шантажируя Украину закрытием границ России для украинских товаров. Теперь Путин вполне может считать себя победителем в войне за сферы влияния в Европе. А украинцев это категорически не устраивает.

Украина не была страной, которая ценой протестов и человеческих жертв получила свою независимость от СССР. На фоне трагических событий 1991 года в Латвии, Литве и Эстонии выход из Союза здесь был менее конфликтным. Но, без сомнения, Украина стала первой страной на восточной границе ЕС, которая так долго и так мучительно избавляется от своего советского прошлого, стремясь стать частью европейского сообщества, а не просто бывшей республикой СССР. Здесь между членством в ЕС и независимостью от России многие ставят знак равенства, как знак гарантии невозврата в коммунистическое прошлое.

И Европа должна знать, что украинцы идут на заведомую смерть (без преувеличения), держа два флага – Украины и Евросоюза. Но в ЕС, кажется, это еще не до конца поняли.  

26 februar (Kijev) _ Kada su moja žena i sin nosili cigle na barikade na Majdanu,  uveče nakon krvoprolića u Institutskoj ulici, sa bine je  objavljeno da se negde blizu nalazi neeksplodirana granata i da bi gradjani trebalo da budu oprezni. Nastavili su da nose cigle.

Kada je potom objavljeno da je u Hotelu Ukrajina snajper i da rukovodstvu pokusava  da ga pronadje, takođe nisu otišli već su nastavili da nose cigle. 

U grobnoj tišini nastavili su da rade isto što i desetine hiljada drugih. Svako je mogao da bude pogođen. Niko nije otišao.

Nisam ni sanjao da ću se u 21. veku vratiti u istoriju – u kozačku Seču.  Nazvaću je Kijevska Seča. Ironično sam se smejao kada bih u ukrajinskoj himni slušao stihove o kozačkom rodu.  Ali sada su i Jermeni i Jevreji –  Kozaci na Seči. Neustrašivi, vredni, surovi, zli.  U stanju da pljunu autoritete da zaštite  čast i život.

Naši hetmani na Majdanu nisu obrvom mrdnuli kada im se mnogonacionalno kozaštvo usprotivilo i prezrelo ih nakon sporazuma sa Janukovičem. Mi se pritom nismo vratili u srednji vek, mi smo savremeni ljudi ali smo i onakvi kao što su bili  naši preci pre 300-400 godina - jer sunce izlazi na istoku i zalazi na zapadu. Ljudi se ne menjaju, ali mi u početku nismo znali ko smo. Sad znamo.

Posle pregledanja sati i sati video materijala o pogibiji Nebeske Čete u Institutskoj ulici, shvatio sam da ljudi u 21 veku mogu, ako treba, da idu pod metke samo s' onim što im je pri ruci, makar i  drvenim štitovima ako nema ničeg drugog. Videli su da pucaju na njih, ustajali su, išli napred, ne zbog toga  toga da budemo  Evropska Unija, nego da budemo Evropejci.

Evropa, moram to reći, jeste naša budućnost ali ćemo samo uz Nebeske Čete doći do pravde.

Evropa nije pomogla Ukrajini. Ako odbacimo kuloarske i diplomatske kontakte, Stara dama za Ukrajinu nije uradila ništa, bila je neodlučna, previše diplomatska i, što me je najviše iznenadilo, prvih pet smrti nije joj bilo dovoljno.

Kada je  izgubila stotinu ljudi, Ukrajina je dokazala prvo, da je je do kraja uništila Janukovičev režim; drugo, da ni jedno kopile ne može sebi zidati dvorac kao da će vladati večno; i treće, da može sama rešavati svoje probleme ukoliko pomoći sa strane nema.

Da je Ukrajini jedan Hetman, jedna ličnost koja ima zaslužen i bezuslovan autoritet, ova zemlja bi mogla postati centrom celog regiona. Međutim, takvoga nema i taj problem ćemo rešavati dugo i mučno.

Kada je moja porodica bila na barikadama, i kada je narednog dana Janukovič pobegao, mi nismo znali da će na njegovo mesto biti naimenovan Aleksandar Turčinov. Niti da će policiju preuzeti Arsen Avakov. Čoveka koji vodi državno tužilaštvo uopšte ne poznajemo.

Najveći broj ljudi koje znam takođe misli kako bi Julija Timošenko trebalo da ode u zasluženu penziju. Njoj nije mesto u politici, posebno ne u izvršnoj vlasti. U najboljem slucaju ona može biti poslanik. Jer, ljudi se ne menjaju.

Leševi na Majdanu nisu se ni ohladili a vođe su počele da dele kabinete ali bez mandata naroda, što je ranije, otužno i sa patosom, ponavljao Arsenije Jacenjuk - ali i on je čovek, ni on se ne menja.

Majdan sve to još uvek trpi.  Ali se narod nije razišao. Molotovljevi kokteli se nisu ubajatili, a ono što na Pečerskom bregu nije dogorelo može sada da izgori do kraja. 

Istorija Ukrajine, posebno poslednja tri meseca, uči nas da je svako dužan da uvek stane na stranu naroda, posebno kad je narod u pravu, a narod jeste u pravu. Hetmani su skloni da to zaborave, a ja se nadam da im to neće dozvoliti.

Sada hiljade ljudi zanima isto pitanje – gde je Janukovič?  Gde je državni tužilac Pšonka? Gde su njihovi poltroni? Jesu li I dalje u Ukrajini? Zašto nisu pohapšeni?  Gde je informacija o tome da li iko traga za njima? Nemojte se šaliti sa ljudima, oni neće krv za krv ali hoće da vide ubice iza rešetaka. Uradite to!

Posle posete Janukovičevom dvorcu u Mežigorju shvatio sam da je on bolestan. Video sam slike iz Pšonkine kuće - on je takođe klinički slučaj. Oni jesu takvi. Partija regiona se u potpunosti sastoji od umno i moralno poremećenih ljudi.

Nova vlast, makar i privremena, nema pravo da ma i jednog od njih prikaže narodu kao pokajnika. Oni nisu kao kreditna kartica koja je po bankarskoj terminologiji diskreditovana, pa je blokirate i izdaju vam novu. Ljudi se ne menjaju, njih se ne sme popravljati i izdavati im novi PIN kod. Ne zaboravite, policajac koji uzima mito biće takav pod svakom vlasti. Obećali ste lustraciju? Počnite. Ne čekajte izbore.

Mi, pak, moramo da shvatimo da će nove vlasti uraditi sve da se otmu našoj kontroli.

U ova tri meseca svako je mogao da testira sebe. Ja nisam ni kukavica ni heroj. U stvari, nisam heroj niti ću ikad biti.  Ljudi se ne menjaju. Ali ko zna, možda ću i ja pasti u iskušenje da bacim Molotovljev koktel ako narod ne bude zadovoljan time kuda ga vodi nova vlast, ma kako se njeni prvaci zvali. 

kraj

SVEUKRAJINSKI DNEVNIK 19 07 - 14 09 2014

17 07 je oboren Malaysian Airlines 

Sledi transkript prisluskivanog razgovora komandanata DNR/LNR u Donbasu koji je objavila SBU (Служба Безпеки України):

Komandant Gorlovke, Igor Bezler, zvani Bes: "Samo sto su oborili avion. Grupa "Minera". Pao kod Janakijeva."

Pukovnik obavestajne sluzbe GS RF Vasilij Geranin: "Piloti, gde su piloti?"

Bes: "Idemo da trazimo i fotografisemo oboreni avion. Dimi se."

Geranin: "Pre koliko minuta?"

Bes: "Pre otprilike pola sata..."

**** kad su stigli, imaju sta da vide... razgovaraju komandanti, pozivni Major i pozivni Grk ****
Grk: "Da Majore?"

Major:"Znaci Cernuhinski su oborili avion, sa kontrolnog punkta u Cernuhinu, kozaci u Cernuhinu sto stoje."

Major: "Znaci, avion se raspao u vazduhu u rejonu rudnika Petropavlovskog. Prva dvestotka (mrtav u vojnim zargonu). Nasli su prvu dvestotku. Gradjansko lice."

Grk: "Sta je to tamo kod vas!?"

Major: "Ukratko, jebiga, stoposto civlni avion,"

Grk: "Eto ti sad. A naroda mnogo?"
Major: "Pa pizdarija, komadi pravo po dvoristima padali."

Grk: "Kakav avion?"

Major: "Jos ne znam, jos nisam isao do navjeceg dela Tek gledam tamo gde su prva tela popadala. Ostaci polica, sedista, tela."
Grk: "A oruzja nema?"

Major: "Uopste nema.Gradjanske stvari, lekovi, peskiri nekakvi, toaletni papir."

Grk: "Ima li dokumenata?"

Major: "Da. Studenta indonezijskog, sa univerziteta Tompson."

Beograd-Kijev-Dnjepropetrovsk
23.07. 2014

I tako, dok sam ja sedeo u Beogradu ovde se desilo prilicno stvari. Ukrajinska armija povratila slavni grad Slavjansk, Kramatorsk, Konstantinovku, onaj Seversk gde je gazdovao komandant Lisac, I jos neke gradove... pobunjenici se povlace iz Lisicanska. 

Oboren je malezijski avion. Pricali mi ljudi kako je bilo tamo u polju kad su otisli da vide. Odnosno probali su da ispricaju ali su bili neuobicajeno skrti u opisima. Svodi se na to da je dan posle strasno smrdelo.

To sam osetio ranije, uglavnom leti u Bosni i na Kosovu, a jednom i u Iraku. Nista ne moze da se meri sa tim smradom koji udje u glavu i stoji unutra kao vata. Ne izlazi danima i ne mozes da jedes meso. Uvuce se I u kosu I odelo.

Tragedija aviona je pomalo zasenila drugu, po meni jednako uzasnu - rat se nastavlja i eskalira i ljudi ginu svaki dan. Ne tako brojcano strasno kao u avionu ali postojano i skoro neprimetno. Tri, osam, jedanaest, dva, pet...

Ukrajinci polako, ako je verovati vestima (ne znam dok ne vidim licno) okruzuju Lugansk, borbe se vode u predgradju Donjecka, tamo prema aerodromu...

Kazu mi da u Donjecku otimaju ljude. Neka firma pokusala da evakuise radnike, pobunjenici ih pohapsili i eto... Nema ih. Rat je na koncu presao granicu setalista u parku.

Donjecka gubernija lojalna Kijevu, a sa rezervnog polozaja u Mariupolju porucuje gradjanima Donjecka "da se ne plase da napuste grad." "Drzava ce pomoci," veli se u saopstenju od onomad.

Oko aerodroma I zeleznicke stanice ginu civili, pet juce, tri prekjuce, danas ne znam, sutra videcemo ... U Lugansku ko omrkne ne zna da li ce da osvane. Posli tako neki u prodavnicu, napravio se red, pala mina, ubila osmoro. I sve tako.

Pobunjenici sada imaju mnogo visecevnih bacaca, bitno vise nego pre tri nedelje kada su bili luksuz. Imaju i tenkove i samohodne haubice. Doslo iz Rusije. Medjutim, kontraofanzivu na dva-tri pravca, uglavnom uz rusku granicu im je zaustavilo I upropastilo rusenje aviona.

Ovdasnje agencije javljaju da ruske trupe ukopavaju artiljeriju na 200 metara od granicne linije, te da su nekoliko puta dejstvovali na ovu stranu. Par dana pre no sto je avion oboren, oni su visecevnim bacacima na jednom mestu razlupali celu ukrajinsku motomehanizovanu kolonu.

Ukrajinci objavili delimicnu mobilizaciju I podigli starosni prag za trecepozivce ne bi li brze rotirali trupe na istoku. Predsednik Porosenko je medjutim odbio da proglasi ratno stanje jer bi kako je rekao (ja malo pojednostavljujem):

a) morao da one druge (trece) oglasi ratujucom stranom (sto je, uzgred, vec uradio Medjunarodni Crveni Krst), a onda za njih vaze pravila ratovanja i konvencije
b) izgubio pare od MMFa koji lovu ne daje zemljama u ratu
c) izgubio priliku da medjunarodna zajednica (Amerika, Evropa) proglase DNR/LNR teroristickim organizacijama u kom slucaju bi imao pravo da ih u operacijama tako I tretira, dok bi Rusija ukoliko nastavi da gura ljude i oruzje preko granice reskirala da postane zemlja sponzor terorizma, a onda su sankcije mnogo ozbiljnije.

Ja sad ne znam sta ce dalje da bude. Videcu kad se dobavim do Donjecka. Evgenije mi se javio iz Dnjepropetrovska da je danas uspeo da prodje nekim rasputicama, a za ujutro videcemo. Do Dnjepropetrovska se leti ili ide vozom, pa onda autom do Donjecka jer su pruge u Donjeckoj I Luganskoj oblasti nepouzdane. Vozovi idu ali covek reskira da ostane usred nicega ako pobunjenici negde dignu prugu u vazduh sto rade sa velikim odusevljenjem.

Eh da! Dosli iz Srbije oni cetnici nekog Bratislava Zivkovica koga sam onomad video na Krimu kad su njih petorica na kozackom blokpostu kod Bahcisaraja nervirali narod. Sad ih kako na FB profilu kaze sam Bratislav ima 36 (ne 205 kako javljaju pobunjenicki Web portali) i da su bili u okruzenju, te da su neki lako ranjeni. Mene jutros na aerodromu ukrajinski granicar gleda ko smrdljiv sir i pita: "Sto saljete Serbske cetnike, sta smo vam skrivili?" Za to su ovde culi svi...Meni bi neprijatno...

Donjeck
25.07.2014

U Donjecku nema ljudi. Odnosno ima, ali ni blizu koliko ih je bilo pre mesec dana. Tvrde domaci da su iz grada koji ima oko milion stanovnika (sa okrajinama) izasle desetine hiljada, makar i na duzi godisnji odmor. 

Prodje po neki roditelj sa detetom, ali ih nema mnogo u parkovima da se igraju, tek ponegde i to u samom centru. 

Volodja koji radi u restoranu Puskin dosao danas da pita kako da pripremi stan za kad pocnu ulicne borbe. Mi mu rekli da kupi vode za pice, napuni kadu (da gasi pozar), kupi konzerve, brasno, makarone, neophodne lekove, itakodalje iutompravcu, on slusao, uzeo olovku I papir, pisao, pisao, da bi na kraju pitao: "A mozda je ipak bolje da ja ipak spakujem familiju i odem u Dnjepropetrovsk, imam tamo neku staru tetku?"

Mi gledamo i ne znamo sta da mu kazemo osim da izmeri i odluci sam. Neprijatno.

Luksuzne radnje u Donjecku su zatvorene i to skoro sve. Supermarketi rade i ima svega, jedino je asortiman cigareta, sireva i kavijara (to je ovde u rangu malo bolje pastete) kilav, ali ima, ima... Ima i vina, i piva, votke, konjaka, viskija, absinta, tekile, burbona, metakse... Problem je sto covek ne sme da se napije osim u svoja cetiri zida. Pjane apse i vode u podrum. A i policijski cas traje od 11 do 6 ujutro.

Putevi prema Dnjepropetrovsku, Harkovu i Mairupolju (a odatle ka Zaporozju i ostatku Ukrajine) su otvoreni, u smislu da obe ratujuce strane propustaju kamione i vozove (kad ne dignu prugu u vazduh), otuda roba.

U Lugansku je po drugomu. Grad je skoro okruzen, ukrajinska armija polako zauzima jednu po jednu stratesku tacku, s tim sto se aerodrom koji je pod njihovom kontrolom nekako drzi. Ako ga ukrajinske snage izgube, pobunjenici ce se ponovo spojiti sa glavninom u ostatku Luganske oblasti (odnosno prosIriti uzak koridor koji drze). Opet aerodrom nema neku vrednost jer ukrajinci ne mogu da ga koriste, izolovan je i sluzi da za sebe veze jedinice LNR koje bi inace bile iskoristene drugde.

Sa druge strane, kako kaze nas drug Viktor, granate i rakete treskaju po samom gradu, izginulo je nekoliko desetina civila (za gubitke pobunjenika ne znamo).

Lokalni luganski lider Bolotov je pozvao mladje muskarce da "dobrovoljno" pristupe "samoodbrani", uveden je policijski cas, zabranjeno kretanje privatnim automobilima, komunalno je objavilo da nece iznositi djubre do 15 avgusta, ali vozovi idu i civili mogu da izadju.

I eto... Jutros podjem po novu akreditaciju, tamo me legitimisali, izdrali se da svi novinari lazu, dali mi akreditaciju.

Malo posle, mi sedeli, pili kafu, prisli naoruzani u ganc novim uniformama, legitimisali, izdrali se da svi novinari lazu, seli u kamion na kome je teski mitraljez i otisli.

Taman u kafani narucili da jedemo, prisli drugi naoruzani u masnim uniformama, legitimisali, izdrali se da svi novinari lazu, otisli dalje.

Zavrsili rucak, izasli iz kafane, posli peske ka hotelu, zaustavio se policijski auto sa (najnovijim) oznakama DNR, izasli policajci, legitimisali, izdrali se da svi novinari lazu, seli u auto i otisli.

Komandant i ministar odbrane Igor Streljkov-Girkin se inace zabrinuo za nasu bezbednost, te je sledstveno tome i kao takav svim novinarima zabranio rad u zonama borbenih dejstava bez da nemaju napismeno (dzaba akreditacija - treba posebno napismeno). Inace podrum.

Vec su neki tim povodom bili u podrumu gde su se na njih izdrali da svi novinari lazu, legitimisali ih i pustili.

Dvoje fali i za njih nismo sigurni kod koga su, da li kod ovih ili kod onih ili pak kod onih drugih.

Eno ih momci od malopre na kamionu sa mitraljezom, voze se pored kafanske terase. Ja idem sad unutra da gledam National Geographic kod sanka jer em ima klima, em se niko ne dere na mene.

Donjeck
26.07.2014

Ukrajinci vise nisu na 35-om kilometru prema Mariupolju, sad su na 17-om. Kod aerodroma, sto je 15 km od mesta gde sedim, gledam u ruzicnjak i prazan park, se tuku artiljerijom. Eno sad od Mariupoljskog blokposta drnda visecevni raketni bacac. Lepo se cuje.

U Slavjansku ukrajinske vlasti iskopale masovnu grobnicu sa 15 tela.Cetvoro je navodno iz kongregacije neke male protestantske crkve. Oni su u junu odvedeni posle nedeljne sluzbe, streljani i zakopani u tu rupu na jevrejskom groblju. Ostali su kako se tvrdi iz lokalne mrtvacnice jer su sahranjivali na brzinu kad je nestalo struje. Kazu da ima jos leseva u jezerima oko grada, pa su dosli ronioci.

Sinoc sam sreo Vladimira Vsevolodovica Antufejeva, zamenika premijera, sefa tajne sluzbe DNR i gradjanina Rusije. Onako, reklo bi se fini dedica, bivsi direktor na primer, dobro krojeno odelo, fine cipele, procelav, bradica. Cvrst stisak ruke, kad razgovara gleda u oci. Radio za radnu organizaciju kao sektorski radnik za rad na sektoru u Latviji, Abhaziji, Juznoj Osetiji, Pridnjestrovlju. Blagoglagoljiv. Tek po neki put proleti svirepa nota. Kao oblacak.

"Moj posao je da ljude ubedim da shvate stvari, ja sam u tome profesionalac," kaze, pa pogleda 'nako, pa doda "I imao sam mnogo uspeha."

A u kancelariji na jednom zidu visi slika velikog Putina Vladimira Vladimirovica, na drugom ogromno ulje na platnu sa namalanim plavim nebom i zutim suncokretima. Ukrajinska zastava.

U Lugansku za noc poginulo 19 ljudi. Ostecena pruga I vozovi vise ne idu.

I tako hodam ja malopre prema supermarketu da kupim vodu (cesmenska voda ovde nikad nije valjala), kad se neko dere - Srbine, ooooo Srbine, stoj!

Ja se osvrnem, vidim lice uniformisano I pod oruzjem I poznam jednog od magaraca koji su nas juce legitimisali I izdrali se da svi novinari lazu.

Pogledam bolje, a on mase nekim tabletom.

"Ja da ti se izvinim" veli on.
"Sto?" pitam ja.
"Bio veliki miting u Beogradu, Srbija nas voli," kaze on i pokaze mi sta je na ekranu.
Kad ono neki Zavetnici i njima podobni mitingovali u Beogradu u podrsku Novorusiji. Vest poslala ruska agencija RIA Novosti , pod naslovom Veliki miting za Novorusiju u Beogradu.

"Eto ko sto vidis," velim ja jer nisam profesionalan u ubedjivanju kao Antufejev. U smislu, Donjeck nije mesto za idejni rad s masama.

"Hvala vam braco," veli on. Onda je dodao "Kosovo jest Serbija," i sav zadovoljan otisao dalje.

I nista, odem ja da kupim vodu. U povratku me zaustave, legitimisu... Nisu se drali, bili su pristojni.

Donjeck 2
27.07.2014

Na okrajini Donjecka ima selo Spartak, odnosno nekadasnji kolhoz istoimenog imena.

Tamo zive seljaci koji malo rade po firmama okolo, uglavnom rudnicima i pripadajucim fabrikama, malo kopaju na njivama okolo, te se ‘lebom ‘rane, a iznesu i ponesto na pijacu. 

E od kako je pocelo sve ovo po Donjecku, selo Spartak se naslo na nicijoj zemlji, u smislu da preko njega prelece sve sto dve strane ispale jedna na drugu. Odnosno, DNRovci iz grada gadjaju Nacgvardiju na aerodromu, a onda armija iz nekog sela Peski koje je malo dalje uzvraca, i sve tako. A Spartak u sredini.

I tako sedeli mi (sad vec preksinoc i pre naredbe o radu novinara u novim uslovima) kod Valodje u avliji, palo vece, ma divno vreme, nema komaraca, vetric neki duva, nebo vedro, jedemo bostan i pijemo oladjenu votku, kad brrrrrrruuuuuum pa bruuuuuum pa bruuuuuum, pade prema aerodromu salva iz raketnog bacaca. Onda oni iz tih Pesaka brrrrrrruuuuuum pa bruuuuuum pa bruuuuuum. I tako je pocelo. Klepali su se boga mi jedno dva sata.

Valodjin burazer govori lokalnim slengom kad se iznervira sto onda izgleda ovako (u prevodu na srpski jezik): “J**o im ja m***r, da im j**o m***r, u p***u m****nu, su uj***li sve, je***vaju ovim je**nim raketama je**no selo, u pi***u m****nu, ne moze covek seljak da u p**ku m****nu ode na je**nu njivu da izvadi je***ni krompir za rucak.”

"Tedoh reci grubo to izgleda na srpskom. Nekako nam je jezik kaldrmisan za psovanje... Lepse to oni kazu...

Valodja je to objasnio malo krace i manje pitoreskno, u smislu da je zbog artiljerije menoguce izaci na njive, da narod reskira kad ide na pijacu da kupi hranu jer je put pod vatrom. U samo selo je palo nekoliko da li raketa, da li granata, nisam se bavio forenzikom, par ljudi ranjeno. Dvoje je poginulo onomad, oboje na blokpostu. Jedan bio pijan i nije se zaustavio, a bila je i neka zena koja se uplasila pa mesto kocnice pritisnula gas. U oba slucaja su pripadnici Samoodbrane DNR opleli iz svih raspolozivih oruzja i orudja pa su ih posle dugo i zamisljeno skupljali sa puta i iz olupina. Narod iz uglavnom izbegao i ostali su muski da cuvaju kuce, a i neke babe, a ima i jedna medicinska sestra sa onkologije, nece da ostavi pacijente, a svi joj vicu da ide, a ona poslala muza i tetku sa decom na Azov.

Onda smo opet malo gledali jer su letele ukrajinske bespilotne letelice, a pobunjenicka PVO ih je gadjala, pa oni traseri crveni, pa bude ko vatromet. U jedno dva navrata su onako premrezilli nebo. E posle su sa aerodroma ispalili svetlecu minu i zakukali za pomoc jer ih je nesto gadjala pesadija DNR iz teskog mitraljeza pa je opet bilo brrrrrrruuuuuum pa bruuuuuum pa bruuuuuum. Pobunjenici su vratili istom merom, ali su kanda malo podbacili pa su se na Valodjinoj kuci tresla stakla i pala je crepljika sa krova i umalo da ubije kera Nalivaja, jednog mnogo pametnog avlijanera koji voli da jede bostan. I dinje sto voli, cudo jedno.

Malo smo posle vatru nalozili jer smo se votke napili i valjalo je jesti nesto ozbiljnije, te smo pekli slaninu i jaja na zaru, a rostilj od resetke od motora od nemackog tenka iz onog prethodnog rata, napravio Valodjin pokojni tast. Nismo se mnogo zadrzali jer su krenuli da podbacuju sve vise, pa smo posli unutra da spavamo, vodjeni idejom da cemo se sigurno probuditi ako pogode kucu. Uglavnom, spavali smo divno, ujutro se probudili, doruckovali krastavce iz baste (Valodjina zena i gazarica kuce je sa decom u izbeglistvu u Berdjansku, a u kuci nema hrane jer nema ni struje, pa je propalo sve iz zamrzivaca, a on se nije setio da kupi, a slaninu smo izjeli) i otisli za Donjeck. E da, i kad smo izlazili iz sela, geknemo u krater od rakete na sred puta (nesto se zablesavili) i skoro otkinemo sponu na prednjem levom tocku.

Donjeck
29.07.2014.
Ceo dan sedimo napolju i cekamo da se posmatraci OEBSa, te eksperti iz Australije i Holandije nakane da krenu ka mestu gde je onomad pao malezijski avion.

Krenu li, to je vest jer su dogovorili lokalno primirje u zoni oko mesta gde je avion pao kod sela Grabove koje je vec prekrseno jer se oko nedalekog Sahtarska tuku vec treci dan . Ne krenu li opet je vest jer nisu uspeli da odu. Na mestu pada se u medjuvremenu raspadaju nepokupljeni lesevi i delovi tela, raznose ih kerovi i lisice.

Na stranu sto svaka granata koja tamo padne beznadezno kontaminira mesta na koja su pali komadi aviona, a kontaminirana su svejedno jer su tuda trapali spacioci, pobunjenici, poslednjih dana i Ukrajinci, seljaci, novinari, posmatraci, radoznalci, lopovi i tako dalje.

Video sam na nekoj od socijalnih mreza fotografije neke koze koja za sebe tvrdi da je "separatistka" nafrakane sminkom koju je, kako je sama napisala, ukrala sa olupine. Fuj.

Nego, taman evo sad da zinem, kafu da popijem kad nam preko glava, ovamo u nasu stranu, dublje ka gradu, preletese da li mine, da li granate, a onda tako i u suprotnu, dalje od grada. Puce negde nedaleko, popalise se alarmi na automobilima.

Kazu da je u neki park jedna pala, tu na pola kilometra. Sad da li da idemo, da li da ne idemo...
Ova jedna na sve sto je palo ovde i sto ce pasti - nit' nas mnozi, nit' nas deli,navodno niko nije poginuo... Sacekacemo malo, mozda ponove, da potvrde pogodak...

Nego, muka, tamo gde je ova jedna pala, ima kazu restoran, sa jezerom iz dva dela. Daju ti stap da upecas sarana u jednom delu jezera (drze ih gladnima pa grizu), I dok se ti kupas u drugom, oni ti isprze tvog sarana. A bas smo debatovali da li da odemo sutra ili kasnije popodne...

Kod one neke Saur Mogile, Toreza, Sneznog, prema ruskoj granici se tuku divljacki. Ako Ukrajinci to uzmu okruzice DNR potpuno s juga I severa. Obe strane bacaju tamo sve sto imaju.

Bestraga sve. Tri dana sam sankere ucio da kuvaju tursku kafu na kineskom kuvalu I to samo za mene, I samo kad iskukam I sad mi se oladi kafa. Crko rat dabogda.

UPDATE:
E jesam se prevario. To sto je palo, a ja ne znam ko ga je ispalio, ostavilo je otprilike 5 kratera ispred stambene zgrade u ulici Roze Luksemburg 77, ni 50 metara od prodavnice gde ima svih cigareta I koju cesto posecujemo.

Eksplozije I srapneli su nekog nesretnika uhvatile bas pred ulazom u zgradu I iskidale ga na komade.
Kad smo dosli, lezao je skoro nabijen u prag I delimicno zatrpan malterom. Drugo dvoje su bili bolje srece. Usli su unutra kad je puklo, pa su ostali kontuzovani ali nepovredjeni.

Prisla u zlo doba i zena, kuka, trese se, nosi kesu sa lukom I krompirom, kaze posao je onaj ginjenik da se presvuce, da ide na posao. Nesto mi bi gadno da joj stajem na muku I pitam za detalje, ko je bio, sta je radio. A I zar je bitno... Eto, covek bio, isao na posao...

Cela strana zgrade je iskidana srapnelima,nego sreca te je narod, em radio, em je delimicno izbegao, em je bio talican, te ne niko vise ne pogibe.

A onog kukavca su grobari jedva odneli ... tesko ga bilo skupiti ucelo

Donjeck
30.07.2014

Danas mogu da javim da smo jutros krenuli u konvoju negde, da bi smo nakon uzbudljive jurnjave stigli nigde, te smo se ne uradivsi nista (videli smo grdno mnogo nauruzanih ljudi, jednog ranjenog i dim na horizontu - ali to gledamo svaki dan) vratili u hotel odakle smo izvestili o onome sto se nije desilo jer nije bilo ni planirano, te da ce se pokusaj da se nesto desi ponovitinarednog dana.

U grad su nas za razliku od rasula pri izlasku, kojom prilikom smo uz bozju promisao izbegli nekoliko katastrofalnih sudara, vratili pod policajnom pratnjom sto je Valodju sofera navelo da izjavi: "Jao sto je lepo kad se vozis ko predsednik."

Ostatak srede smo proveli debatujuci o tome zasto se nista nije desilo i da li ce se uskoro, a mozda vec i sutra, nesto i dogoditi.

Takodje smo rucali. Dremnuli. Pojeli po sladoled. Sad cemo da veceramo. Pojedemo po sladoled. Po neko ce popiti i pivo, a mozda i 100 grama votke, po stahanovski.

Donjeck
Update za 01.08.2014
Stranci (koje su ukrali juce), oboje navodno iz Medjunarodnog Komiteta Crvenog Krsta pusteni su vrlo rano jutros, zajedno sa soferom. Novinar, kako stvari stoje i dalje fali. Ja sam izgubio jedine citajuce naocare i slomio cetkicu za zube-drndalicu (na baterije, al se ne vrti nego drnda). Nek je alal. Ostali prtljag sam spakovao bez vecih problema (sto je u mom slucaju uspeh pangalaktickih razmera jer svaki put pocepam, pokidam, slomijem po tri stvari). Posmatraci OEBSa i eksperti iz Australije i Holandije su konacno otisli na mesto pada aviona ali novim putem koji smo mi koristili od samog pocetka ali se nisu setili da nas pitaju, rekli bi im...

No, tako sam ja otisao iz Donjecka. Podjemo mi, projurimo kroz prazne blokpostove jer za njima nema neke potrebe, buduci da posada od 5 ljudi koliko ih u proseku ima po smeni samo dzaba jede leb i nervira putnike namernike, a mnogo su korisniji na frontu (posada sa blokposta, a ne putnici namernici), te dodjemo na ukrajinsku teritoriju.

Tamo saobracaj kontrolisu ultranacionalisti iz Desnog Sektora, pa tako...minula me zelja za nasim dilberima iz 1991-1999.

Bilo kako bilo, cekamo da dozovu nekog od gore da se uvere da smo mi bas ti iz pasosa, I gledamo kako prolaze seljaci I gradjani, svako za svojim poslom.

Kad naidjose dva traktora, svaki iz suprotnog pravca. Na jednom baba vozi, a deda sedi u prikolici. I ovako se razgovara sa komsijom koji je na drugom traktoru:

Kuda Vadime Nikolajevicu?

A ja, slava bogu, na njivu Prohore Aleksandrovicu, a kuda vi?

Eto, Svetlana Nikolajevna (pokazuje na babu za volanom) se nesto razbolela pa idemo lekaru.

Kijev-Kramatorsk-Mariupolj
27-29 08 2014

I dobro... Sednem ja juce u 7:00 sabajle u ganc nov voz u Kijevu na kome pise "brzi, putnicki" i spremim se (uslovni refleks iz domovine) na barem 15 sati klackanja, mada je na karti pisalo da u Kramatorsk stizemo u 12:45. 

Unutra sve novo, ukljuciv i ekrane na kojima je u datom momentu pisalo 0 km/h. Krenemo, voz radi ta-dam, tadam tagadam, ja odma zadremam (odlicna sedista i dosta mesta za noge), prenem se nakon 10 minuta, ponovo pogledam na ekran i vidim da pise 160 km/h. Majke mi. Sto sezdeset na sat! Fakat brzi, putnicki, lepo pisalo!

Stigli smo tacno u sekund. Putnicima prvog razreda inace sluze jednu dzabe kafu i sok po izboru. Sendvici sa piletinom su bili pikantni, testo hrskavo, a kostali su manje od 4 eura (1 euro - 17.7 grivni).

Palo mi je na pamet da sam u Donjeck pre dva meseca takodje vozom doputovao na vreme, jednako kao i bir vaktile u Simferopolj kad je sve pocinjalo.

U polupraznoj kompoziciji bila je uglavnom vojska u civilu (svi su jednako osisani do glave, preplanuli i ljuti, a nosili su vojne transportne vrece), idu na front sa odsustva. Bilo je ih je i nekoliko u uniformama, nista manje ljutih i slabo razgovorljivih. Jedan rezervni porucnik mi je dok smo na brzinu pusili po duvan na peronu u Poltavi, samo rekao kako na frontu ne ide kako su se nadali.

"Nije kako smo mislili, niko nije siguran ni u sta, ne valja, automatom na tenk ne mozes... Daj cigaretu brat. Ne, daj mi paklicu ako imas," rekao je porucnik koji je ispod otkopcane uniforme nosio majicu sa abisinskin lavom i natpisom JAH RASTA.

Jos se zalio na komandovanje. Da artiljerije ima ali ne tamo gre treba, da dobrovoljacki bataljoni ratuju po svome, a nacgvardija po svome, a vojska kako joj se kaze, a drugacije od prethodne dve formacije i sve tako...

Nego, ovaj voz bi inace trebalo da ide na Donjeck ali se zaustavlja u Druzkovki koja je malo podalje jer je grad pod artilljerijskom vatrom.

Sinoc je po donjeckom Lenjinskom rejonu i prospektu Panfilova, palo osam salvi iz visecevnog raketnog bacaca. U gradu ima dosta mrtvih i ranjenih. Nocas javise da je poginulo 15 ljudi, uglavnom civila.

Iz Rusije je pre dva dana uz obalu Azovskog mora u Ukrajinu prodrla motomehanizovana kolona, zauzela nekoliko sela, a potom i grad Novoazovsk I sada kako se tvrdi ide prema Mariupolju.

U Moskvi, Putin porucio snagama DNR da buduci da su "postigli znacajne uspehe" iz "humanitarnih razloga" omoguce ukrajinskim snagama da izadju iz nekoliko obruca na istoku zemlje, ne bi li se vratili "majkama i zenama." "Rusija ce nastaviti da pruza humanitarnu pomoc..."

U basti hotela u Kramatorsku, sto do mene, sede juce popodne trojica oficira i kafenisu, pa sam ja malo odvojio uvce i cuo kako je u Mariupolju skoro kriticno.

Mislim da je cilj operacije da se smanji pritisak Ukrajinaca na Donjeck. Ako Mariupolj padne, put prema Donjecku preko Volnovahe je otvoren i ukrajinske snage bi morale da odstupe sa tog dela fronta. Sto je jos gore, otvara se put prema Berdjansku na zapad i dalje ka Zaporoskoj oblasti. Za neupucene - u Zaporozju je nuklearna centrala Energodar. Nesto dalje u Hersononskoj oblasti je Kahovka odakle ka Krimu ide kanal koji celo poluostrvo snabdeva vodom. Jos dalje je Odesa, a iza nje je Pridnjestrovlje gde stoje znacajne ruske snage...

Sva je prilika da prema Lugansku iz Rusije takodje idu novi tenkovi i kamioni sa opremom i ljudima, ali to nije nista novo. Ovde su mi ispricali da su ukrajinci onomad raketom Tocka zviznuli jednu veliku bazu pobuunjenika i sve sprzili... Svakojake vesti kolaju...

"Eto nama ponovo zelenih coveculjaka," kaze jedan od oficira koji na ramenu ima oznake padobranske brigade ciji su delovi bili u okruzenju na Krimu, kod Feodosije.

Ako je verovati pobunjenickim I ruskim medijima ukrajinske snage napustile su pre tri dana strateski vazno brdo Saur Mogilu, ka jugu-jugoistoku prema granici sa Rusijom, sto moze da bude zeznuto jer ako se oni od Novoazovska i Mariupolja povezu sa trupama DNR na toj uzvisini, Ukrajinci su dzabaisali dva meseca ratovanja dok bi se nekoliko njihovih borbenih grupa naslo u kljestima.

U Kramatorsku je mir. Deca se spremaju za skolu. Lokalne vlasti opravljaju poruseno. Firme rade, banke takodje. Ide gradski prevoz, radnje prodaju svakojaku robu. Ko je bio za "onu" stranu zbrisao je uglavnom za Donjeck ili u Rusiju ili ga je uapsila ukrajinska SBU (UDBA), a one koji su bili losije srece smotao je Desni Sektor ili neki od dobrovoljackih bataljona.

Taksista kaze kako je jedva docekao da Ukrajinci vrate red I poredak.

"Reketirali su (pobunjenici) i krali sve zivo... Ne valja samo sto ovi sad podsticu ljude da denuciraju. Poceo narod da se plasi komsija. Otkuca te neko ko te mrzi da si bio za DNR, sve i ako nisi, a oni dodju, u'apse, odvedu i ti posle sedi u podrumu i objasnjavaj da nisi kriv."

Jos mi je rekao kako Putinu treba podici spomenik. "Naterao nas je da Ukrajinu dozivimo kao svoju drzavu i podigaoo je ukrajinski duh. To niko nije uspeo."

Danas u okviru strateskog pregrupisanja odosmo u Mariupolj. Imam kinesko kuvalo za tursku kafu! A sinoc ovde za srecna susreta i vidjenja, popili pomalo domace ljute iz Kamenice (kod Pranjana) i neke srbijanske kupovne dunjevace (nije losa, majke mi ali necu da reklamiram firmu), te mezetili bugarskog sira. I sve tako nekako... tako... Zijan...

Novoazovsk
31 08 2014

Novoazovsk ima 12 ‘iljada stanovnika i izgleda kao kad bi neko, na priliku uzeo, recimo Brodarevo, ali manje pitoreskno, i posadio ga na obalu Azovskog mora. Sve u svemu, nekako to more sa njivama kukuruza i tikvama sve do pescane obale i ne izgleda kao more, nego vise kao nesto tako, neprirodno... A u centru grada ima veliki MIG 17 na postamentu, dodje mu kao neki spomenik.

U Novoazovsk koji je inace skoro na samoj granici sa Rusijom su prosle nedelje usli oni isti “zeleni coveculjci” koji su onomad hodali po Krimu. Ukrajinci, kojima se ofanziva iz avgusta pretvorila u par neprijatnih poraza na celom frontu, su se povukli ka Mariupolju, ne bi li kako je zvanicno saopsteno “izbegli zrtve.” Onda su “zeleni coveculjci” nestali iz Novoazovska...

I tako smo krenuli da se uverimo. Ukrajinci sa blokposta na izlazu iz Mariupolja, fini momci iz boljih kuca (zaista), nas nisu pustili glavnim putem nego nekuda okolo. Na tom drugom, obilaznom putu, presli smo 45 kilometara ne videvsi ziva coveka, sve do nekog zaseoka u kome je jedan deda polagao seno kravama, a drugi vozio bicikl i nosio stap za pecanje. Malo dalje je stajao napusten narandzasti kamion sa rupama od metaka na sofersajbni, ali nekako nismo zeleli da se zaustavljamo i gledamo sta ima u kabini. Na putu je bio i jedan krater od, pa recimo, mine...

“Decaci, nocas su tri puta nesto gadjali artiljerijom, ali idite vi sve tako pravo, dok ne vidite blokpost, a u Novoazovsk pustaju,” rekao je deda na biciklu.

Na ulazu u Novoazovsk, neobrijani momci u malo boljim uniformama no sto inace ima armija takozvane Donjecke Narodne Republike su nas ljubazno uputili na benzinsku pumpu gde su dvojica mojih ispisnika jos ljubaznije popricali sa nama dok smo cekali da dodje nacelnik staba sa pozivnim znakom Gjurza (zmija). Obojica su priznali das u dobroovoljci iz Rusije.

Jedan, po profesiji arheolog, je bez preciziranja rekao da se 90-ih tukao diljem bivse Jugoslavije, dok je drugi sa politehnickim obrazovanjem kazao kako je u Beograd svracao kad god je igrao Spartak.

Bio je i treci, odnekud ispod Urala. “Tako sam sedeo kod kuce, citao internet i nervirao se i onda sam jednog dana prodao auto i dosao ovamo.”

Gjurza, inace ukrajinski oficir u ostavci se bas potrudio da nas ubedi kako regularnih ruskih trupa nema, da su na polozajima sve domaci, da su tenkovi zaplenjeni od Ukrajinaca i sve tako i u tom pravcu.

I zaista, malo dalje je u sumarku stajao tenk po imenu Tanjusa, a pored njega posada, takodje moji ispisnici, koji su u nekakvoj olupanoj cimenti varili vodu.

“Tanjusa se zove po mojoj zeni, znas, malo lici na nju,” smejao se komandir. “Mi smo ti, sva trojica, rudari iz Krasnodona (varos nadomak Rusije).” Oglasio je Tanjusu na prodaju ali se nismo pogodili.

I sve tako. Tu blizu, dvojica DNRovaca su hranili macke, Komandant se suncao sedeci na starim gumama, u gradu je u supermarketu bilo sveka, mada je fakat pomalo nestajalo finih sireva i skupog pica i Marlbora.

U polju, na drugom, vecem putu, sve pored kukuruza i mora, DNRovci su bagerom kopali rovove prema Mariupolju i oni nisu bili fini i druzevni nego su nam pregledali dokumente, rekli OHO! kad su videli srpski pasos i naredili nam da se gubimo glavom bez obzira jer otuda mogu da naidju mobilne ukrajinske patrole, a iste smo zaista i osmotrili malo podalje.

U Mariupolju kopaju rovove. Mnogo sveta izaslo, lopataju, pomazu vojsci. Lokalne topionice i valjaonice celika poslale bagere i kranove i vucne vozove i poklonile celicne ingote, a to su table od jedno 10X5 metara, debele 20 santimetara, ne bi li ih armija ugradila u fortifikacije. Jednako su poslali i prefabrikovane betonske blokove, kanda kontrategove za kranove ili sta god. A na put su postavili protivtenkovske prepreke – jezeve od betona ili zeleznickih sina.

“Spremamo se da budemo novi Sevastopolj, fasisti nece proci,” rekla je jedna devojka pre no sto su nas nervozni vojnici oterali. Istorija je ovde vazna stvar i svi svoju bitku porede sa nekom iz Velikog otadzbinskog rata ili Krimskog rata ili koga god rata, ali je vazno da je velika i herojska.

Idu glasine da su ti Rusi iz Novoazovska otisli u Donjeck i da se tamo setkaju.

Po Mariupolju nista neobicno. Sinoc u kafani pored mora gde smo vecerali bila svadba, pa su pevali uz karaoke. Revali su tako kao magarad jedno dva sata i onda su umukli i razisli se. Mi smo ostali. Pobedili smo!

Mariupoilj
01. 09. 2014. 

Danas su u Mariupolju deca posla u skole i moram priznati da su bili mnogo simpaticni. Devojcice sa ogromnim masnama, decaci sa sve kravatama, pantalonama na crtu i zalizani ko da ih krava liznula, uciteljice ozbiljne i ondulirane jer na obrazovanje primaju novo pokolenje, skole okrecene, ukrasene drzavnim zastavama i sve tako. 

Prvi cas je bio posvecen herojskoj borbi naroda Ukrajine protiv separatista. U skoli su na vidnom mestu stajali leci "'Kako postupiti u slucaju borbe u naseljenom mestu."

"1. Napustite stambene blokove."
"2. Bombardovanje iz savremenih orudja ne traje dugo, najvise 100 granata. Lezite na pod, pokrijte usi rukama da izbegnete ostecenje sluha, brojte eksplozije i kontrolisite protok vremena. Ako se nista ne desi 5 minuta nakon sto paljba utihne, napustite mesto bombardovanja."
"3. Pripremite i na pogodno mesto stavite torbu sa sledecim dokumentima i stvarima: pasosem, zdravstvenom knjizicom, tapijom na nepokretnost, vozackom i saobracajnom dozvolom, gotovim novcem, osnovnim i prepisanim lekovima (ima spisak), hranom i pelenama za bebe za dva dana, preobukom za dva dana" i tako dalje...

Deca su bila radosna sto je skola pocela i sto opet vide drugare i ucitelje.

Ministar odbrane Ukrajine je na svom FB nalogu danas napisao da je zavrsena antiteroristicka operacija na istoku zemlje, a da je umesto nje zapoceo otvoreni rat sa Rusijom. Ukrajinske snage su napustile aerodrom kod Luganska koji su drzale mesecima. Idu glasine da ce isto da urade I sa aerodromom u Donjecku. "Brojacemo u ovom ratu gubitke ne u desetinama I stotinama, nego u hiljadama I desetinama hiljada," napisao je ministar Valerij Geletej I zakljucio sa - "Nema predaje!"

U Kijevu tvrde da se na teritoriji Ukrajine nalaze barem cetiri takticke grupe ruske vojske, svaka sa po barem 400 ljudi.

U nasem hotelu je deciji rodjendan i slavljeniku drugari skandiraju Vasja, Vasja, dok on gasi svecice na torti. Ima i mnogo sarenih balona. Vasja, obucen u nove farmerke i belu kosulju, juri drugare po basti i imitira avion, a za njim trce kao bez duse dve animatorke.

Mariupolj
03 09 2014
Danas nas nisu pustili u Novoazovsk. Iza utvrdjenog blok posta izasao je jedan mlad, visok i plav sa povelikim nosom, u novoj za pobunjenike netipicnoj uniformi, naoruzan automatom starijeg modela i opremljen novom radiostanicom ruske proizvodnje, te rekao da se vratimo. Nije imao oznake ni ruske ni pobunjenicke vojske. 

"Stiglo naredjenje da iz vasega pravca u grad nema da udje niko od novinara." I tacka. Kumili, molili, kukali, dzaba. Dok se nije iznervirao nakon cega smo izvrsili polukruzno skretanje. Civile su pustali.

Sve u svemu, umesto dobrozelateljnih pobunjenika u gradu je ocigledno od danas neko drugi. Sa strane puta, pored rovova I malo iza bio je ukopan novi tenk neutvrdjenog tipa i samo u je cev (odnosno usta cevi) strcala iz opkopa.

Malo ranije u nekom selu pod kontrolom Ukrajinaca na obali Azovskog mora, sinoc su jednim artiljerijskim hicem razlupali svetionik. Onda su jutros dosli ukrajinski vojnici i ukopali se bas tu. "Ovi mora da su samoubice jer se ukopavaju na tacki koja je na svakoj navigacionoj karti oznacena do u sekundu," rekao nam je jedan domaci.

Primirje zakljuceno ranije danas izmedju ovdasnjeg Petra Porosenka i Putin Vladimirovic Vladimira se drzalo. Nocas je medjutim zabubnjalo odnekud od tog nekog sela Bezimeno, ali samo na kratko. Uzgred, koja budala selu dade ime Bezimeno? Tedoh reci, nema ih 800 u krugu od 200 kilometara. Bas sam gledao, moglo se na primer zvati Nikiforovka ili Sisoevka (po prepodobnom Sisoju Velikom koji je ovde ozbiljan svetax) i nema ni jedna okolo.

Usvojila nas je macka bez boje sa bledoplavim ocima. Kako da je prosvercujem odavde? Nema ime. Dolazi da jede I uselila se u blindirani landrover gde spava na pancirima.

Ovde je dobrovoljacki bataljon Azov sabrao zainteresovane u skolu i uci ih partizanskom ratu. Kako napraviti minu, Molotovljev koktel, kako koknuti vojnika da se se vidi, kako skupiti i predati obavestajne podatke. Doslo nesto naroda, uglavnom mladji svet, ali i nesto penzionera. Ilegalci da budu.

Po Donjecku oko 3 popodne pale granate. Navodno pobunjenici idu da ociste aerodrom od ukrajinskih trupa koje tamo stoje od juna ili bese li konca maja.

Mariupolj
04 09 2014

Danas nesto posle podneva pobunjenicko/ruski tenkovi I artiljerija poceli su da otvaraju vatru po istocnim predgradjima Mariupolja, odnosno nekim selima i udaljenim blokovima koji gledaju prema Novoazovsku. 

Ukrajinska vojska na blokpostu na izlazu iz grada kaze kako su napustene pozicije prve linije I da pobunjenike/Ruse cekaju na ulazima u grad. Neki su se povukli. Dosli su zedni, ljuti i prasnjavi. Jedan je opalio metak u vazduh da otera novinare koji su ga skolili.

Oklopni transporter je sumanutom brzinom dojurio i dovezao ranjenika. Dobio je u stomak. Hodao je I bio je svestan kada su ga strpali u kombi I odvezli. "Dobro je Vasilije, lav je Vasilije," veli njegov drugar.

Ukrajinske vlasti tvrde da je vojska unistila cetiri ruska tenka I pozvala narod da ne podleze panici.

Na blokpost svratio i guverner Donjecke oblasti i oligarh Sergaj Taruta. Pozdravio vojnike, obratio se novinarima.

Po blokovima koji imaju prozaicno ime Istocni narod je sedeo pred zgradama I slusao povremene eksplozije sedam-osam kilometara dalje.

"Kuku ja ne znam da li da bezim, imam trudnicu u kuci, ajde muski, vi mi recite," rekla je zena sa racsupanom kosom u beloj rekli. Stanuje u zgradi koja gleda na rovove i na 10-om spratu.

Prodaju ovde divne dinje. Prosto divne.Supermerket radi i narod pazari, a otuda se cuje kako treskaju granate. Smirilo se kasno popodne. Onda sam se ujeo za jezik jer je ponovo krenulo u sam mrak. U medjuvremenu je bio miting u centru grada, pa se trefilo da je ka frontu krenula vojna kolona I narod posao da ih pozdravi. Jedan decak fotograf padne pod top I prebije nogu. Odveli ga na operaciju.

Mariupolj
O5 09 2014

Opet su jutros tukli okrajine grada artiljerijom. U selu Lebedino poginuli neka zena I dvoje dece. Ukrajinci se povukli sa pravca Kominternovo -glavni put za Novoazovsk, otprilike 10km na istok-severoistok. Vojska odmah polegala u ladovinu I zaspala mrtvim snom. Kazu da su imali gubitaka I da su se sudarili sa novim tenkovima T-90 koji su bili skriveni po vocnjacima I avlijama. "Posli smo da cistimo, a zavrsili smo pokrivajuci povlacenje," veli ukrajinski tenkista. 

Sada sede na putu i cekaju sta ce dalje da bude i kuda ce sa njima. Malocas dodje neki oficir I kaze da su obrnuli u kontraofanzivu, te da je to Kominternovo vraceno pod kontrolu armije... Djavo ce ga znati. Sad je sve tiho otuda...

- U MINSKU POTPISANO PRIMIRJE IZMEDJU UKRAJINE, POBUNJENIKA, RUSIJE SA POCETKOM U 18:00 PO LOKALNOM VREMENU.

54 minuta docnije na istocnom mariupoljskom frontu nije bilo ni jednog pucnja. Dok se jednom konju nije omaklo, slucajno i na srecu u vazduh. Taj jedan pucanj zazvucao je kao da su istovremeno pukli Debela Berta te Car top iz Moskve. Odnosnom bilmezu koji je fakat pocrveneo I uopste mu je bilo neprijatno prisao je neki visi po cinu i onda se na njega drao toliko da su pga culi pobunjenici u Kominternovu.

Vojska je polegala pod drvece, pojela I poduvanila sta je imala, popela se na oklopne transportere, te neke menahicke monstrume od oklopljenih kamiona i otisla nekuda.

Kad je otisla vojska dosao je narod. Izasli da prosetaju, puste decu da se poigraju, a oni po pivo i 100 grama votke da popiju.

Da se ne zezamo, ovo je prvi dan. I ovo je primirje, a ne mir. Do mira ima da se narade.

Mariupolj
06 09 2014
Sve u svemu - primirje. U smislu da niko nije pucao i da je vojska sedela u rovovima, jela bajat leb, pastete i grozdje sto su dobili od seljaka. Neki su se I utvrdjivali I kopali nove zaklone. 

Tamo gde su juce padale salve iz visecevnog raketnog bacaca, danas je stajala ukrajinska haubicka baterija razbijena na komade. 

Vojska je otuda terala novinare, da se slucajno ne dignu u vazduh jer su okolo lezale zive granate, detonatori i sipke topovskog baruta koje je eksplozija razbacala okolo.

Nasli smo topovski tocak u polju, skoro 300 metara daleko. Komad stita se zakucao u neki betonski blok i tamo je strcao kao mac Kralja Artura.

U selu Kominternovo smo videli tri razlupana ukrajinska tenka, bas pored vrtica "Sunasce", te Doma rada I odmora.

Zene komsinice, jedna sa nekim pascetom u narucju, svratile da pogledaju sta je ostalo.

Vatra na jednom tenku je bila toliko jaka da se aluminijum topio i tekao kao potocic. Na druga dva su ostale zaboravljene vojnicke torbe sa prnjama i nove kozne sandale. Ranije su poskidali mitraljeze i sve sto je valjalo i odneli u Mariupolj.

Jedna zabradjena baba je rekla da su se nasli pod prijateljskom vatrom. "Jeste, jeste, nama su isto letnju kujnu razbili i klozet su razbili i onda su Ukrajinci dosli da se izvinjavaju," kaze njena jednako zabradjena drugarica.

Malo dalje iza sela Lebedinsko, cetvrti tenk je najahao punom brzinom na ogromni betonski tetrapod (element koji se koristi za lukobrane) i ostao tako sa pokidanim gusenicama. I sa njega su ukrajinski vojnici skidali, rasklapali i odvaljivali sve sto valja i nosili u grad.

U Lebedinskom su u medjuvremenu kopali rake za dvoje dece koja su kad je bombardovanje juce pocelo, posla kod babe da se sklone. Granata ih stigla u polju. Grob za zenu iz komsiluka je vec bio iskopan.

"Legli su bili ona i muz u trap i padne mina ubije nju, a njemu prebije obe noge, ih kako je on kukao da ga izvadim, pa sve vice Fedoreeeeee aaaaaaa Fedoreeeeeee, a ja ne smem da pridjem, odsekle mi se noge," veli prvi komsija.

Obisli smo tog nesretnika, Mihaila u bolnici. Stavili mu ona sokocala sa srafovima i neke cevcice vire iz njega, a zakacene su na kesice. Plav i podbuo. Tesko govori. Prica o zeni.

"Valjda ce mrtvacnica skoro da je pusti, neka je sahranjuju, ne sme rodbina dugo da ceka, boje se da ne pocne ponovo."

Ja nisam mogao da ga pitam za zenino ime. Tamo u selu su mu veli, ostale kokoske i beli zecevi u kavezu i macici. O njima se valjda brinu Fedor i baba Svetlana.

Pored ovog kukavca je lezao Stojan, decko iz Zapadne Ukrajine, ko od brega odvaljen, oficir nacgvardije, dobio je kroz kuk kod nekakvog Telmanova kad su upali u zasedu. Kursum je izasao na stomak gde je ostavio rupu velicine dlana koju su previjali bas kad smo dosli.

Dvorio ga je soljom vode jedan njegov vojnik koji je imao lake rane na stomaku i ruci . Tog vojnika i nekolicinu drugih su posle evakuisali dalje, a Stojan je ostao. Vojnik je plakao kad je odlazio.

"Pucaju u noge, ali povisoko, znaju da nosimo pancire," kaze Stojan koga su danas kad sno otisli operisali drugi put. Lekar kaze da ce se oporaviti.


Mariupol
08 09 2014

Danas nam je bio u poseti predsednik Petro Porosenko, odnosno ne nama, nego radnicima, seljacima, gradjanstvu i postenoj inteligenciji grada Mariupolja.

U krugu topionice (vlasnistvo Metinvesta, tajkuna Rinata Ahmetova), a koja nosi ime Iljica, Vladimira Lenjina izveli su radnike, koga u novoj, koga u masnoj uniformi, nasuli pesak na mesta zaljoskana uljem i podigli tribinu unacionalnim bojama i sa modernom govornicom.

Predsednik je dosao, probio se kroz odusevljenu gomilu, na uzas obezbedjenja, dosao na binu, stao za govornicu, a onda poskocio i rekao "Eh, ja vam necu citati," te je demonstrativno otisao od govornice i poceo da govori iz glave. Inace je bio obucen u letnju uniformu, kratkih rukava, boje trave I odvratnog kroja koju nose ukrajinski generali i on po funkciji u vreme rata i slicnih nepogoda.

Pre no sto je dosao malo se zacula artiljerija od onih nekih naselja Sartane i Talakovke. Posle su rekli da je tuklo dok je on govorio, ali ja nista nisam cuo, verovatno od razglasa.

"Moramo biti gotovi na to da ce primirje biti podlo prekrseno," kazao je Porosenko.

Obecao je gradjanima Mariupolja da ce grad ostati ukrajinski, da je naredio armiji da pripremi topove, tenkove, rakete i vazduhoplovstvo da grad zastite. Ja se mislim da je dosao da kaze da je primirje na putu da bude gecrkt i da pritegnu opanke. Onda su pevali himnu sa osrednjim nivoom odusevljenja, da bi predsednik u post skriptumu gospodji supruzi cestitao 30tu godisnjicu braka.

Gradjanka ga je pitala kad ce ovo sve da stane, a on je odgovorio da je u Donjecku mnogo gore. I da znate da jeste.

Sastao se sa politickim aktivom, gde su opet pevali himnu (a capella), da bi potom na aerodromu odakle su bir vaktile, proslog leta, polazili carteri za Crnu Goru, odlikovao vojnike i oficire, te otisao kuci u Kijev.

Mariupolj
10 09 2014

U Mariupolju i okolini je mirno, osim sto nas, djuture sa ostalim gostima, pokusava da pobije osoblje hotela Cajka (Galeb, Cehov, taj rad). 

Ovde je u poslednjih cetiri-pet dana za'ladnelo u odnosu na ostatak prosle nedelje, a od juce pada i kisa. Uzgred, ovde je malo severnije, dzaba sto je more itakodalje.. Ali nije u tome poenta. 

Sve u svemu, gosti (uglavnom bogatije izbeglice iz Donjecka, novinari, te jedan mali tajkun) su poceli da smrkljaju i da kute kao ozeble kokoske.

U sobama 'ladno ko u grobu. Narod upadljivo poceo da vreme provodi u lobiju gde je toplije. Nama nista nije bilo jasno jer su nam prozori svejedno stalno otvoreni (da cujemo artiljeriju). Prosle nedelje je danju bilo jako toplo, ali nam je bilo cudno kako su noci tako hladne.

Slucajno bre, slucajno, pridjem juce klima uredjaju koji stoji na podu u cosku, sakriven nekom kao zavesom. Nisam ni video da je tu... Iz njega je, pokvareno, tiho, skoro sasvim besumno, strujao najhladniji vazduh na svetu.

Bolesno hladan, opasno, maligno hladan.
Nesto slicno toj hladnoci sam osetio samo u Sibiru, na Kolimi, u decembru 2005 kad su obelezavali neku godisnjicu, a mene poslalo jer niko drugi nije bio dovoljno lud da ode.

Elem, podbunimo ostale goste, odemo kolektivno na recepciju, zatrazimo da se klima iskljuci i dobijemo odgovor: "Na zalost klima po prikazu (naredjenju) radi do kraja septembra." Tacka. Nema razgovora. Naredjenje. Ako prekrse dodje NKVD i pravo u Sibir, sta li... Kumili, molili, jok. Prikaz.

Mislili smo da isecemo napajanje za klima jedinice u sobama ali moz' da ubije struja, pa smo odustali. Da dignemo u vazduh ne mozemo, nemamo cime. Ne moz' se ni zapaliti jer ima automatski sistem za gasenje (hladnim) gasom.

Trazili smo od ukrajinske artiljerije da granatira klima postrojenje ali nece, vele civilni je cilj, a i na njihovoj je teritoriji. Pobunjenici kazu da ne mogu, vele daleko je, van dometa, a znam da lazu ko psi.

Onaj tajkun je jutros promenio hotel I otisao u prvi komsiluk gde sobe imaju klimu koja se moze iskljuciti, ali za nas nije bilo mesta.

Sve ostalo je puno, nemamo gde. Izbeglice se ponovo sele, kazu negde napolje, pod satore, na plazu, gde mogu vatru da zaloze da se greju. Mi ne mozemo, treba nam internet i struja.

Sad hladimo lako kvarljivu hranu na klima uredjajima. Navukli smo cebad na krevete. Prozore i dalje drzimo sirom otvorene ne bi li uslo malo toplote. Sedimo podbuli i izbeceni u lobiju ili napolju.

Danas dele ovde neku humanitarnu pomoc, ukljuciv zimsku gaderobu, pa idemo kao da radimo pricu, a zapravo da se presamitimo i iskukamo po kaput.

Mariupol
11 09 2014

Ukrajina se kanda umorila od svega sto joj se desavalo od proslog novembra i resila je da odahne neko vreme. Svuda je tiho, tu i tamo po neko opali po koji metak, uglavnom oko Donjecka. 

Po neko pogine ili bude ranjen, ali to je vec u domenu lose srece, a ne ratnih dejstava.

Prvi put za tri nedelje, danas vidim camce na Azovskom moru. Ribari izasli na posao. 

Sinoc je u gradu bio koncert, sta vise nije ni bio los ali slabo posecen, padala je kisa, a i narodu koji je mentalno iscrpljen od iscekivanja je kanda bilo lepse kod kuce.

Pojavili su se na ukrajinskoj strani nekakvi Ceceni koji zive u zapadnoj Evropi i sebe zovu Bataljon Kavkaz. Ratuju u pozadini neprijatelja i ima ih oko 50. Na drugoj strani su njihovi zemljaci lojalni Ramzanu Kadirovu. Mislim da su oni samo epizoda.

Ukrajinu ceka problem, a to su bataljoni. Neki sa politickim ambicijama poput bataljona Donbas, drugi ultraultradesni poput Azova ili ozlojedjeni poput Ajdara. Da ne pominjem Desni sektor. Svi imaju oruzje. Kijev mora da ih ili veoma brzo potpuno integrise u oruzane snage i nekako promesa da im razbije koheziju, a time smanji kolicinu ideja koje mogu da dobiju ili da ih brzobrzo razoruza. Ako to ne uradi posledice mogu da budu veoma ozbiljne. Ne bi bilo prvi put da se legije vrate u Rim i nameste svog cezara. Uzgred, 26 oktobra su parlamentarni izbori.

Ako bude kako dragi Bog zapoveda, ovo ce se smiriti na neko vreme. Ide jesen i blato koje je zaustavilo i Manstajna i Hota. Vojska ocekuje da narednog meseca zaduzi zimske uniforme. Obe strane su se utvrdile i konsoliduju se do daljnjeg. Odoh kuci.