Sveti Andrija

Kad sam bio mali, a Jugoslavija bila država radnih naroda, narodnosti, radničke klase, seljaka i poštene inteligencije, na more se išlo u Dubrovnik, gde se odsedalo kod dede Miha. On je imao baburast nos, krive noge, veliki trbuh, babu Linu koja je bila velemajstor u zvocanju, dva brata sa jednako velikim trbusima koji su se smejali OHOHO! OHOHO! OHOHO! i brodicu kojom se išlo 5-6 milja daleko da se lovi riba na parangal - dugačak niz udica koje se naješkaju sardelom i ostave na nekoliko sati na dnu i malo iznad (ovo je jedan tip, ima raznih parangala), pa šta se uhvati... Bilo je i dece onoliko, a i jedan pomorski kadet koji je imao zlu sreću - kako se na koji brod ukrca on potone.

Parangal je bio zanimljiv jer nikad nismo bili sigurni šta ćemo izvući. Uglavnom su to bile morske mačke, morski golubovi, kucini, po neki kokot, ugori, ali smo jednom tako izvadili i psa pešikana od 70 kila. Drugi put ražu žutullju od 40 i kusur kila, a nakon toga i murinu od 2 metra. Isplovljavalo se dva-tri puta nedeljno, bez obzira na vreme. Neki put je bilo lepo, neki put se svako brinuo sa sebe, a Bog za sve.

Jedno jutro smo iz Zatona Malog isplovili po laganom povetarcu. Dok smo došli do ostrva Sveti Andrija gde je i svetionik, more je već bilo 5 Bofora (skalu kojom se meri jačina vetra je napravio Fransis Bofor, engleski kontraadmiral i hidrograf i podeljena je na 12 stepeni), kada smo izašli iz zavetrine duvalo je i celih 7, mnogo za brodicu od 8 metara.

Sa nama je bio onaj baksuzni kadet koji je to jutro izgledao urokljivije no inače. Deda Miho je opsovao drvo za koje je Isus magarca veza', rekao je kadetu da će ga baciti u more, te zaključio, a braća se složila, da je djavo odneo šalu i da bi bilo mudro vratiti se na Sv. Andriju dok se vreme ne stiša.

Na svetioniku je živeo svetioničar, svetioničarka, svetioničarska deca i dva svetioničarska psa od kojih je jedan bio nemački oštrodlaki ptičar. Takodje su živele stotine kunića koje je neko zapatio ko zna kad. Mi nismo imali ručak, ali je svetioničar imao neku staru jednometnu puščicu kalibra 28, dosta patrona i kujnu, a ker i ja smo bili orni da lovimo, pa smo se nakon nekih dva sata vratili sa 6-7 kunića, svih odreda sive boje. Loviti kuniće je jednostavno. Uoči se rupa, pa se pritaji i nakon nekog vremena eto njih. Samo je važno da se gadja tačno i da se divljač ne ranjava jer - žali Bože. Kako koji kunić padne, ker ga aportira i sve tako u krug. Imalo je i jarebica kamenjarki, ali nije bila sezona.

Domaćica svetioničarka je od kunića uz minimum napora i začina napravila jelo. Kuvao sam ga sam docnije mnogo puta i nema promašaja, uvek valja. Nema ime, ali da ga zarad budućih pokolenja nazovemo "Kunić sa ruzmarinom."

Elem, kunići se prvo oderu i to tako što se oštrim nožićem koža prvo zaseče na trbuhu, pa se onda iskroji niz unutrašnju stranu bedara do zadnjih šapa, a isto ide i ka prednjim i onda se skine kao kaput. Mada i ne mora. Opkroji se oko zadnjih nogu i samo se svuče kao rukavica do glave koja se onda otfikari. Na prvi način se koža čuva za soljenje i sušenje, na drugi se baca. Drob se izvadi ali se sačuvaju džigerica i srce (valja ih pregledati da nema čvorova od Taenia pisiformis, pantljičare koja napada glodare, a može da zarazi kera i čoveka. Ako ih ima baci se ceo kunić. Kome je gadno da lovi i ima predubedjenje i trt milojka, ima da se kupi u boljim radnjama okolo.

Za razliku od divljeg zeca (Lepus europaeus) koji ima jako i crveno meso, ono od kunića (Oryctolagus cuniculus) bude roze, kad odstoji sat-dva u vodi dodje kao pileće od karabataka i mnogo je nežnije, pa se i može spremati skoro kao piletina, bez celodnevnog stajanja u pacu i tome podobno. Uzgred, ko ne zna, iako izgledaju slično, zec i kunić su samo dalji rodjaci, biološki su podaleko pa se ne mogu pariti.

Dakle, kunić, a jedan osrednji je dosta za četvoro, se iseče na komade, ali se prethodno oštrim nožem ukloni mišićna opna gde je ima. Meso se izbocka da bolje primi začine i ostavi u hladnoj vodi sat ili dva da izadje krv, mada i ne mora.

Sve sve se dobro posoli i pobiberi i metne poklopljeno sa strane da se još samo malo ukrti. Uzme se cela glavica belog luka koji se prvo zgnjavi, a onda iseče na najtanje kriške.

Ubere se pet, šest grančica timijana, isto toliko ruzmarina i samo nekoliko listova žalfije (ne valja mnogo, najviše 5-6, da ne bude gorko). Sa strane se raspori na pola jedna sveža crvena ljuta paprika od pedlja (može i zelena, mada je ona čili crvena lepša). Meso se ne špikuje, ne dodaje se povrće, ne divlja se sa ukusima. Ne treba.

U duboku šerpu se sipa maslinovo ulje, da lepo pokrije dno. Kad je dobro vruće, ubaci se meso koje se preprži dok ne dobije lepu zlatnu bojicu sa obe strane. Trik je u tome da se potom vatra smanji na najtiše ali se pre toga ubace beli luk, ruzmarin, timijan i žalfija i na kraju preko svega ona rasporena ljuta papričica. Ne mešati, neka se ukusi mešaju sami. Poklopi se i ostavi na miru, da šapuće, pa sigurno 45 minuta do sat.

Kad prodje vreme, viljuška mora da kroz meso prolazi "onako" u kom slučaju se sve poškropi sa deci belog vina (idealno da bude malo sladje, nipošto kiselo) i ostavi na vatri dok sav alkohol ne ispari i neki minut preko toga i tek se onda dobro promeša. Probao sam da dodam suve šljive ili brusnice i dobro je ali nije original.

Sve se stavi u činiju i prelije uljem i biljem iz šerpe. Vino je crveno. Ide i pivo. Salata je paradajz, soljen, preliven uljem i ništa više. Slatkiši su smokve sa drveta.

Vojni požar


U maju 2004, u Ukrajini u vojnom skladištu kod sela Novonikolajevka,blizu grada Melitopolja, odakle dolaze nadaleko čuvene trešnje, neki magarci preslagali sanduke sa raketama za višecevne bacače, pa tom prilikom seli da se odmore i zapale po jednu. 

U skladištu je bilo, ako me sećanje služi, 4800 vagona rashodovane municije svih vrsta i kalibara, ponešto i od Velikog oktobra i čekalo da bude komisijski uništeno. 

Prvo se sve upalilo, a onda je eksplodiralo. Poginulo je 5 ljudi, par desetina je bilo ranjeno, a vlasti su evakuisale 30,000 duša iz najmanje 5 sela. 

Sve u svemu, sednem sa pokojnim Nikolajem (šteta, mlad čovek, trefio ga infarkt) u auto i nakon noćenja u Inturistovom hotelu u Zaporožju (sobe su iste od kad je Lajka letela u svemir) dodjemo do Mellitopolja, odakle se uputimo ka Novonikolajevki, gde naravno nismo stigli pošto su vojska, policija i oni iz vanrednih situacija zatvorili sve puteve. 

Nekako se preko njiva, domognemo jednog kao brdašceta odakle se lepo moglo videti kako ono tamo gori i kako rakete povremeno odleću kako se koja upali. 

Onda je nešto šušnulo u vrzini pozadi nas. 
"Stoj, ruke u vis, halt, hende hoh," rekao je debeli deda lugar u gradjanskom odelu, koji je od uniforme imao samo jegersku šapku i uperio nam prelamaču u stomake. 
"Predajemo se..." rekao je Nikolaj. 
"Predali smo se već," rekao sam ja.
"Vi ste špijuni, Amerikanci," zaključio je deda lugar. "Gledate vojni požar!"
"Ma ne deda, mi smo Kijevljani i novinari ali isto ti je to," rekao je Nikolaj. 
"Zarobljenici, bez priče u stroju! Špijuni! Dva koraka napred! Stoj! Na levoooo-krug! Mirrrrr-no! Slobodnim korakom napred, marrrrrš-marrrš," komandovao je đed. 

I tako, dok smo stražarno išli prema zaseoku (auto ostao u polju, nije nam dao da ga uzmemo), reč po reč, saznali smo da je đed Jegor Ostapovič na jegerskoj (lugarskoj) službi od 1950, od kako se vratio iz Nemačke u koju je na tenku stigao 1945. 

U domazluku žive on i njegova baba Aksinja. Deca i unuci su u Zaporožju, odnosno jeste jedna ćerka, a drugu je ubio kamion pre desetak godina, a njena deca su kod tetke. Sin je u Kijevu i on se propio. Baba ima nešto malo zemlje, a Jegor je prizetko i dobro mu je na mirazu. Od divljači u okolini ima zeca i fazana, nešto jarebica, leti ima grlica i gugutki, javi se po neka divlja svinja. 

U to smo stigli do dedinog gazdinstva, baba se poradovala gostima, iznela nam hladne vode i po 50g votke i soljene krastavce. Deda je popio 100g i nazdravio za srećna vidjenja, ali da nas odmah potom postreljaju jer smo špijuni. Telefon i mobilni nisu radili zbog eksplozije, pa je ostalo da neko sedne na traktor i ode u Fedorovku ili tako nekako u miliciju da nas ista poapsi i postrelja. 

Tog nekoga nisu uspeli da nadju jer su svi otišli, ko u njivu, ko da pomaže vetrogascima, ali je došao učitelj koji je kao školovan čovek objasnio da možda i nismo špijuni, mada jesmo sumnjivi jer smo gledalil vojni požar. 

Baba Aksinja koja je do tog momenta sedela na stoličici i uvrtala kraj od marame je skočila, domarširala do stola i izjavila kako to tako više neće moći i kako su deca (mi) gladna i da Jegor taki ima da umukne, da ode u radnju, da donese hleb i pavlaku i tačka, ona će skuvati boršč (борщ) jer je taman počela da ga gotovi i brzo će to. 

Učitelju je rekla da ide kući i da se brine za sopstvenu familiju jer mu se rodjeni brat nalokao votke i eno ga leži pred crkvom, tamo gde pop parkira auto. 

Boršč je ukrajinski izum, tamo ga prave najbolje (da ne grešim dušu dobro ga prave i na Krimu) i ko oko ovoga 'oće da se svadja, može, ja ne ustupam. 

Dakle, prvo se uzme velilki lonac, jer sam tako video od baba Aksinje. U njega se nalije do dve litre vode u koju se metne dovoljno soli (otkud ja znam koliko je vama dovoljno, ne sme da bude neslano), otprilike kilo krte junetine koja se kuva sve dok joj duša ne izadje u supu. Onda se meso izvadi i ostavi sa strane da čeka svoj red. 

Može da se skuva i cela kokoš i jagnjetina, može i svinjetina ali i mešano. Neki proprže i malo kobasice na kraju pa dodaju i to. 

Obaška se u dubokom tiganju na jako malo ulja, kratko proprže dve cele samo malo obarene i izrendane cvekle, da budu koliko pesnica. Neki prave i sa taze cveklom, ali ja sam zapamtio ovako. Cvekla se svejedno dodatno skuva u supi. 

To se sipa u supu, i kad je cvekla napola kuvana doda se veliki krompir isečen na kocke. Kad je da cvekla izbaci prvi ključ, uzme se grudva masti koliko dobra supena kašika ili se istuče komad slanine zvane salo pa se to pomeša sa dva čena gnjavljenog belog luka i biberom i onda se ubaci u lonac da se rastopi. Baba nije stavljala lovor jer ga nije imala, a ni crvenu papriku jer ne mora. Ko voli, sme da doda oboje, da zamiriše. 

U medjuvremenu izrendamo pola glavice kiselog kupusa. Pošto su se cvekla i kropir skuvali, unutra tresnemo onaj kupus. Kupus kuvati najviše 10-15 minuta! 

Kupus sme da bude i neukiseljen, ali mu se onda dodaje malo sirćeta, kašika-dve, ne više. 

U tih 10-15 minuta se na malo ulja ili masti, proprži velika glavica sitno seckanog luka da bude staklast, samo malo belog luka, a onda se u to dodaju dve krupno rendane šargarepe koje se dinstaju dok ne omekša. E sad, kad je proleće, a tako je baba Aksinja radila, uzme se mladi luk pa se iseče na pola, pa opet na pola, pa se secka na štapiće, to je ukusnije. Umeju takodje da u onu supu dodaju pola glavice luka koja se opali na plotni, pa se onako opaljen luk secka, ali to su neke restoranske fore. 

Kada su luk i šargarepa gotovi, dodamo dva do dva i po deci gušćeg soka od paradajza, može i malo da ljutne, a ako je baš redak, sme da se pojača sa pireom od paradajza (to su me naučili u Kijevu). Kad se i paradajz ukuva, onda sve iz tiganja sipamo u lonac. 

Na kraju, meso se iseče na sitnije komade i malo preprži (u tiganju gde je bio luk i sve ostalo), pa se vrati u lonac. Tek tada posoliti i pobiberiti po ukusu, a valja metnuti i kašišicu šećera. Kuva se još 3-5 minuta da izbaci ključ i to je to. 

Boršč se služi u dubokom tanjiru, pa se u centar metne kugla (koliko od sladoleda) kisele pavlake koja u Ukrajini ide u skoro sva jela i pospe peršunom i mirodjijom (ukropom). Ko voli, sme da stavi i malo sirćeta, par kapi. Pored se doda malo suve masne slanine koju tamo zovu salo, nekoliko pera mladog luka i komad crnog hleba ili pampuške - pecivo, na priliku kao male kajzerice koje se dok su vruće vrhom potope u so, ulje i beli luk.

Jeli smo, a onda nas je deda pustio bez streljanja.

***

Good country, big war

Pre izvesnog broja godina, zabasamo kolega i ja u provinciju i grad Gazni u Avganistanu i tamo naidjemo na pogrešne ljude. Verovatnoća da će vam se tako nešto desiti na naopakim mestima je velika i posledice su nepredvidive.

U konkretnom slučaju su odnosni pogrešni ljudi Paštunske nacionalnosti prvo bili jako ljuti jer je kolega i prevodilac od naroda Hazara, iz provincije Bamijan (gde su do Talibana stajale Bude uklesane u planinu). Ni dobar dan, nit' pomozi bog, niti daj dokumente, nego odma' automat medj' oči.

Naime, koliko se sećam u Avganistanu žive Paštuni, Tadžici, Hazare, Uzbeci, Ajmaci, Turkmeni, Baloči, Pašai, Nuristani, Gudžari, Kući, a ima ih još. Zvanično, po ustavu tamo ima 14 etničkih grupa.

E sad, Hazare su šiiti, ostali su suniti, a svih 14 naroda medju sobom svejedno imaju neke neraščišćene račune koji se vuku od Aleksandra Velikog i vezani su za periodične pokolje, zatiranja, izdaje i savezništva.

Potom su se istoimeni opasno nafrnjili na mene jer sam ćutao dok me nešto ne pitaju, a oni su bili ubedjeni da sam Tadžik, a njih ne trpe samo malo manje. Ne bi mi svejedno. Ovaj moj se u strahu zezne i krene da ih livadi da sam Turčin, a u Avganistanu su Turci uglavnom voljeni i poštovani, ali ne ide, oni sve nadrndaniji, a situacija sve zategnutija. Meni u zlo doba pukne film, izvadim dokumente i na engleskom izjavim da nisam ni Tadžik ni Turčin nego da sam iz Srbije.

Tajac. Pet sekundi. Deset. Petnaest... Onda je najstariji po godinama i činu polaaaako spustio automat, široko se nasmejao i rekao: Oh yes my brother! We know! Serbistan! Good country, big war!

Posle su zaboravili i to što je kolega Hazara i šiit, pa su nas odveli u kuću kod jednog prethodno najnamrštenijeg baje, gde smo dobili ručak u vidu jela koje se zove ašak, pilava sa ovčetinom i bostana i konak i sutradan intervjue i sve tako.

E sad, pilav sa ovčetinom, groždjicama i rendanom šargarepom nije neka mudrost pa o njemu nećemo. Sa druge strane oni ga em prave prave masnog, em mi je na nos izašao u Kabulu. Ašak je pak bio otkrovenje. To mu dodje kao neke raviole ali nije baš. Ima sličnosti sa rusko-tatarsko-ukrajinskim peljmenima i varenikama, ali nije ni to.

Nisam mogao da gledam proces proizvodnje ašaka jer ga spremaju žene, a tamo je to malo drugačije nego ovde i ne može baš da se domaćica zamoli da se udje u kujnu, nego su mi dvojica debelih koji su za vreme rata protiv Rusa bili kuvari na frontu, objasnili kako se to radi za otprilike četiri-pet osoba.

Ašak je jelo za goste i za Ramazan. Ne kuva se svaki dan.

Prvi deo: U dubokom loncu se uvri malo posoljena voda i u nju se sipaju dva-tri puna supena tanjira suvog graška (probao sam sa leblebijama i funkcioniše ali jedva...) i onda se to kuva desetak minuta. Kad se skuva, skine se sa vatre, ocedi i ostavi da čeka svoj red.

Drugi deo: U tiganju se obaška na ulju (maslinovom ili običnom) dobro proprži otprilike 700 grama mlevene ovčetine ili jagnjetine ili kozetine, a valja i junetina, jedna sitno seckana glavica crna luka i pasirani beli luk - puna supena kašika. Valja paziti da se meso i luk pirjane ravnomerno, da ne zagore i da se ne zgrudvaju. Sve se to začini kašikom kurkume (ima okolo po radnjama), isto toliko crnog bibera, soli po ukusu (otprilike isto jedna kašika), pa se sve čvari još malo, da meso upije začine.

E onda se u meso sipa činija (dve šake) sitno seckanog i dobro izgnjavljenog paradajza (probao sa onim iz konzerve i dobar je ali može i taze iz blendera), pa se sve još malo kuva, i na kraju se sipa kašika pirea od paradajza. Oni imaju neki lokalni koji je još i začinjen nečim ljutim, ali valja i kupovni iz tube/konzerve. Onda se u smesu doda onaj skuvani suvi grašak i šolja vode, pa se kuva još malo, možda 10-15 minuta. Koliko da ispari pola tečnosti.

Sad ide treći deo: Sitno se iseckaju dva velika ili tri manja cela praziluka ali se bace one listine sa samog vrha, rukohvat korijandera, isto toliko mirodjije (lepo sam napisao - rukohvat - ne prstohvat- mora da ih bude po puna šaka), sve se strovali u vanglu i dobro promeša, pa se preko svega sipa kašika soli, isto toliko bibera i kafena šolja i malo više ulja. Meša se dok sve ne bude jednako zamašćeno. Na posletku se uzme testo. Oni to nešto petljaju i prave sa jajima i tako dalje i u tom pravcu, ja to ne umem, nego uzmem testo za lazanje, malo ga rastanjim ako treba i isečem na kocke 5x5cm. Na jednu kocku ide pola kašike nadeva iz vangle pa se savija kao ravioli, dakle - na pola po dužini, pa na pola popreko, pa se uštine i tako dok u vangli ima nadeva. To se sve kuva u provreloj slanoj vodi, pa otprilike 5 minuta (probajte testo da nije živo).

Četvrti deo: U činiju od pola kile se sipa ovčije kiselo mleko ili mileram (može i običan kravlji mileram ako nema drugi). Doda se soli, kašika suve nane (ako nema one prave mrvljene, za salate, rasparaju se dve kesice čaja i dosta je) i kašika pasiranog belog luka pa se dobro izmeša.

Na kraju se uzme plitka i široka posuda, na priliku kao neki oval, dobro se namaže začinjenim kiselilm mlekom, da lepo pokrije dno, a onda se na to jedna po jedna stavljaju one valjuške. Kad smo sve poredjali, može i na dva sprata, preliju se ostatkom milerama/jogurta/kiselog mleka iz činije. Onda se preko svega lepo i jednako rasporedi ono dinstano meso i suvi grašak. Na kraju se to pospe smesom bibera, slatke aleve paprike i suve nane ali ne preterivati, to je uglavnom zbog izgleda i boje.

To je ašak.

Mere su okvirne i šta god da radite, probajte i po ukusu.

****

Lahaim

Kad je ono u maju 2014 bila izgibija u Odesi (jedni jurili druge i obratno oko zgrade Doma sindikata, pa u požaru pogibe grdan svet), pošalju mene u tu divnu varoš da vidim šta će biti dalje.

Istražujući tako, nadjem se sa odeskim Jevrejima kojih tamo ima jako mnogo i uopšte Odesa je jako važna za jevrejsku politiku, kulturu i na kraju ali ne i najmanje važno, za kuhinju.

Reč o ovome, reč o onome, dodjemo do kuvanja, te Ženja, fini čovek i novinar, tim povodom izjavi kako ima babu Rivku koja ume da zgotovi jagnjeći armiko. Može i pileći i govedji ali to nije to...

Kad sam je upoznao, Baba Rivka je imala 85 godina, jedva je preživela masakr u oktobru 1941, bila je dete-partizan, ima Orden za hrabrost i bistra je ko Bizmark.

Ona mi je osim evociranja uspomena na Veliki otadžbinski rat, ispričala kako je armiko zapravo sefardsko jelo (tamosnji Jevreji su Aškenaze), ali je njena baba došla iz Libana i odatle donela recept.

Jednako sam saznao i otkud to da baba dodje iz Biblosa u Odesu, jer je deda kao mlad trgovac dosta putovao i kako je to bio skandal decenije, budući da nije smelo da se desi da mlada od Sefarda podje za Aškenazu, "a lepa je bila i nije bilo miraza."

Elem, ako se armiko kuva za četvoro uzme se otprilike kilo jagnjećih rebara i pikljeva, a mogu i repovi ali samo deblje i masnije polovine. Iskomadaju se, posole i pobibere (crnim biberom) i puste da malo odstoje, pa se onda bace u veliku šerpu, na vrelo ulje i ostave da se prže na tihoj vatri. U medjuvremenu se iseckaju dve glavice crnog luka, jedna cela glavica belog, pet ili šest šargarepa i tri krompira, pa se i to doda u ono meso.

Sve se lepo promeša i začini sa još malo soli (po ukusu), samo malčice belim biberom, prstohvatom cimeta i kardamonom (ako ima mleveni, dobro jeste i u tom slučaju ide jedna skoro puna čajna kašičica, ako nema, onda sedam-osam-deset izlomljenih semenki). Ide i malo, ali jako malo tucane slatke paprike i to samo ako neko voli.

Kad se sve upržilo, ali ne previše, naspe se vode da ogrezne, doda se čaša crnog (jedan i po deci) i pola čaše belog ali sladjeg vina. Ubace se i dva izmrvljena lista lovora. Šerpa se ne poklapa dok alkohol iz vina ne ispari. Onda se meso i povrće preliju jagnjećim (ako ima) buljonom ili šoljom kockice u supici (ali da ne bude prejaka) i sve se poklopljeno gurne u rernu dok ne bude gotovo.

Baba Rivka je objasnila da je armiko jednostavno jelo, te da se može dodavati sve i svašta ali da to onda nije armiko i da mora obavezno da bude košer. Naglasila je da je najbolje uzeti meso od Natana, seljaka iz Kapetanovke ili tako nekako, jer njegova jagnjad pasu travu i jedu soljeno seno, a ne koncentrat.

Takodje sam od baba Rivke koja je furt pripijala votku i nazivala nam "lahaim," izašao upućen u ozbiljne i osetljive komšijske odnose jer je "ona krava sa IV sprata opet našla švalera, i to dripac, nekulturan, radi u oligarha, ima BMW, a ona krava to ni ne krije, a muž šonja ne ume da tresne šakom o astal i nije to tako moglo u moje vreme."

*****

Uzmete otprilike četiri prodimljene, ali ne preterano suve ili masne svinjske kobasice, da su otprilike kalibar 12.7mmX70mm (kalibar kobasice, a ne metka), iseckate ih na komade i ostavite sa strane. Nalijete sebi 'ladno pivo (špricer).

Glavicu crvenog luka, onako solildnu, te dva čena bela luka iseckate na sitno i takodje ostavite sa strane. Popijete pola piva (špricera).

U duboku šerpu sipate maslinovog ulja (probao sam i na masti i odlično je), pa otprilike koliko da pokrije dno (ili veliku kašiku masti) i dobro ugrejete, smanjite vatru, pa onda ozgo tresnete onaj crveni luk i pržite ga dok skroz ne bude staklen, skoro da se raskuva. Važno! Luk nikako ne sme da zagori. Popijte ostatak piva (špricera) da se ne greje.

U šolji vrele vode rastopite biljnu kockicu u supici (još bolje ako napravite ili nadjete pravi biljni buljon).

Upalite rernu na 150 stepeni da se greje (moja rerna spora, pa mora tako).

Potom u šerpenju dodate kobasice i mešate dok se malo ne uprže ali ne preterujte da posle ne bi bile k'o guma. Zato je važno da kobaje ne budu preterano suve i/ili masne. Ukoliko je to slučaj, a u njega ćete se uveriti probanjem kobasica, drastično smanjite količinu ulja (masti) i dodatno utišajte vatru. Ja verujem u modernu tehnologiju i mislim da je teflonska šerpa sjajna stvar. Dodajte malomalomalo soli i to samo ako baš treba (ona kockica u supici i kobasice su slani i ljuti), malomalo bibera, te onako, pristojnu količinu peršuna i trunku ruzmarina. Može da se isecka trećina slatke žute paprike ili čak i manje. Mogu da se metnu dva ili tri usitnjena suva paradajza. Jelo obavezno probajte i to često. Aleve paprike, najkvirca i tome podobnih stvari ne treba jer ih ima u kobasicama ako su dobre i od poštena kasapina. Otvoriti novo pivo (napraviti novi špricer, ali tanji od prethodnog).

U šerpenju usuti četiri-pet šaka pirinča i dobro promešati, naliti onu supicu iz šolje, sačekati da ispari na pola, pa dodati čašu dobrog belog vina, nikako krševe poput smederevke ili banatskog rizlinga. Furt mešati sve da ne zagori, dovršiti pivo (spricer) i neka je to dosta dok ne bude vreme ručku. Sačekati da alkohol iz vina ispari što se moze lepo namirisati. Kad je sve fino i kašasto, naliti jos trunku supice (buljona) za svaki slučaj, ali ne mnogo, gurnuti u rernu i peći dok ne bude na pola gotovo.

Izvući sve iz rerne i ozgo narendati podosta parmezana i ponovo peći dok ne bude skroz gotovo, a gotovo je kad je gore zlatna korica, a unutra je vazdušasto i nije zgrudvano.