Sveti Andrija

Kad sam bio mali, a Jugoslavija bila država radnih naroda, narodnosti, radničke klase, seljaka i poštene inteligencije, na more se išlo u Dubrovnik, gde se odsedalo kod dede Miha. On je imao baburast nos, krive noge, veliki trbuh, babu Linu koja je bila velemajstor u zvocanju, dva brata sa jednako velikim trbusima koji su se smejali OHOHO! OHOHO! OHOHO! i brodicu kojom se išlo 5-6 milja daleko da se lovi riba na parangal - dugačak niz udica koje se naješkaju sardelom i ostave na nekoliko sati na dnu i malo iznad (ovo je jedan tip, ima raznih parangala), pa šta se uhvati... Bilo je i dece onoliko, a i jedan pomorski kadet koji je imao zlu sreću - kako se na koji brod ukrca on potone.

Parangal je bio zanimljiv jer nikad nismo bili sigurni šta ćemo izvući. Uglavnom su to bile morske mačke, morski golubovi, kucini, po neki kokot, ugori, ali smo jednom tako izvadili i psa pešikana od 70 kila. Drugi put ražu žutullju od 40 i kusur kila, a nakon toga i murinu od 2 metra. Isplovljavalo se dva-tri puta nedeljno, bez obzira na vreme. Neki put je bilo lepo, neki put se svako brinuo sa sebe, a Bog za sve.

Jedno jutro smo iz Zatona Malog isplovili po laganom povetarcu. Dok smo došli do ostrva Sveti Andrija gde je i svetionik, more je već bilo 5 Bofora (skalu kojom se meri jačina vetra je napravio Fransis Bofor, engleski kontraadmiral i hidrograf i podeljena je na 12 stepeni), kada smo izašli iz zavetrine duvalo je i celih 7, mnogo za brodicu od 8 metara.

Sa nama je bio onaj baksuzni kadet koji je to jutro izgledao urokljivije no inače. Deda Miho je opsovao drvo za koje je Isus magarca veza', rekao je kadetu da će ga baciti u more, te zaključio, a braća se složila, da je djavo odneo šalu i da bi bilo mudro vratiti se na Sv. Andriju dok se vreme ne stiša.

Na svetioniku je živeo svetioničar, svetioničarka, svetioničarska deca i dva svetioničarska psa od kojih je jedan bio nemački oštrodlaki ptičar. Takodje su živele stotine kunića koje je neko zapatio ko zna kad. Mi nismo imali ručak, ali je svetioničar imao neku staru jednometnu puščicu kalibra 28, dosta patrona i kujnu, a ker i ja smo bili orni da lovimo, pa smo se nakon nekih dva sata vratili sa 6-7 kunića, svih odreda sive boje. Loviti kuniće je jednostavno. Uoči se rupa, pa se pritaji i nakon nekog vremena eto njih. Samo je važno da se gadja tačno i da se divljač ne ranjava jer - žali Bože. Kako koji kunić padne, ker ga aportira i sve tako u krug. Imalo je i jarebica kamenjarki, ali nije bila sezona.

Domaćica svetioničarka je od kunića uz minimum napora i začina napravila jelo. Kuvao sam ga sam docnije mnogo puta i nema promašaja, uvek valja. Nema ime, ali da ga zarad budućih pokolenja nazovemo "Kunić sa ruzmarinom."

Elem, kunići se prvo oderu i to tako što se oštrim nožićem koža prvo zaseče na trbuhu, pa se onda iskroji niz unutrašnju stranu bedara do zadnjih šapa, a isto ide i ka prednjim i onda se skine kao kaput. Mada i ne mora. Opkroji se oko zadnjih nogu i samo se svuče kao rukavica do glave koja se onda otfikari. Na prvi način se koža čuva za soljenje i sušenje, na drugi se baca. Drob se izvadi ali se sačuvaju džigerica i srce (valja ih pregledati da nema čvorova od Taenia pisiformis, pantljičare koja napada glodare, a može da zarazi kera i čoveka. Ako ih ima baci se ceo kunić. Kome je gadno da lovi i ima predubedjenje i trt milojka, ima da se kupi u boljim radnjama okolo.

Za razliku od divljeg zeca (Lepus europaeus) koji ima jako i crveno meso, ono od kunića (Oryctolagus cuniculus) bude roze, kad odstoji sat-dva u vodi dodje kao pileće od karabataka i mnogo je nežnije, pa se i može spremati skoro kao piletina, bez celodnevnog stajanja u pacu i tome podobno. Uzgred, ko ne zna, iako izgledaju slično, zec i kunić su samo dalji rodjaci, biološki su podaleko pa se ne mogu pariti.

Dakle, kunić, a jedan osrednji je dosta za četvoro, se iseče na komade, ali se prethodno oštrim nožem ukloni mišićna opna gde je ima. Meso se izbocka da bolje primi začine i ostavi u hladnoj vodi sat ili dva da izadje krv, mada i ne mora.

Sve sve se dobro posoli i pobiberi i metne poklopljeno sa strane da se još samo malo ukrti. Uzme se cela glavica belog luka koji se prvo zgnjavi, a onda iseče na najtanje kriške.

Ubere se pet, šest grančica timijana, isto toliko ruzmarina i samo nekoliko listova žalfije (ne valja mnogo, najviše 5-6, da ne bude gorko). Sa strane se raspori na pola jedna sveža crvena ljuta paprika od pedlja (može i zelena, mada je ona čili crvena lepša). Meso se ne špikuje, ne dodaje se povrće, ne divlja se sa ukusima. Ne treba.

U duboku šerpu se sipa maslinovo ulje, da lepo pokrije dno. Kad je dobro vruće, ubaci se meso koje se preprži dok ne dobije lepu zlatnu bojicu sa obe strane. Trik je u tome da se potom vatra smanji na najtiše ali se pre toga ubace beli luk, ruzmarin, timijan i žalfija i na kraju preko svega ona rasporena ljuta papričica. Ne mešati, neka se ukusi mešaju sami. Poklopi se i ostavi na miru, da šapuće, pa sigurno 45 minuta do sat.

Kad prodje vreme, viljuška mora da kroz meso prolazi "onako" u kom slučaju se sve poškropi sa deci belog vina (idealno da bude malo sladje, nipošto kiselo) i ostavi na vatri dok sav alkohol ne ispari i neki minut preko toga i tek se onda dobro promeša. Probao sam da dodam suve šljive ili brusnice i dobro je ali nije original.

Sve se stavi u činiju i prelije uljem i biljem iz šerpe. Vino je crveno. Ide i pivo. Salata je paradajz, soljen, preliven uljem i ništa više. Slatkiši su smokve sa drveta.