Kijev 27 01 2015
Od kako sam otisao odavde u ranu jesen, nije se desilo mnogo toga, u smislu da rat na istoku zemlje i dalje traje. Novo jeste da je ubijanje podignuto na mnogo brutalniji nivo. U Mariupolju, na Azovskom moru su onomad pale rakete na predgradje Istocno i pobile par desetina ljudi u delu kvarta gde ima mala pijaca, a mi smo jesenas imali obicaj da tu sedimo i pijemo kafu jer je divan pogled na ukrajinske polozaje.
Znam neke ljude iz okolnih zgrada jer su nam jesenas javljali kad se nesto desi prema liniji fronta ka Novoazovsku. Nisam smeo da im telefoniram jer sta da kazem ako cujem nesto strasno ...
U Donjecku pala mina i ubila osmoro u trolejbusu. Kod nekakve Volnovahe koja je vazna jer tu vladine trupe sprecavaju pobunjenike da sa severa dodju blize Mariupolju (a vec je pod udarom sa istoka, iz pravca ruske granice i Novoazovska), pale rakete na kontrolnom punktu i pobile narod u autobusu, da li 10 da li 15 ljudi ...
Oko Donjecka se i dalje tuku oko aerodroma, u smislu da je deo u rukama pobunjenika iz tzv Donjecke Narodne Republike, a deo pod kontrolom ukrajinske vojske. Odnosnu Ukrajinci tvrde da drze pistu i jos neke zgrade, a DNRovci da kontrolisu terminal i statijaznam sta jos.
Aerodrom Sergej Prokofjev je jos u maju bio divan i nov, napravljen 2012. Sada je od njega ostala gigantska gomila sekundarnih sirovina.
Ukrajinski mediji su izvestavali o tome da su na aerodrom nekako oko Nove godine i Bozica zajedno sa pobunjenicima jurisali vojnici iz Rusije. Ovde se takodje javlja kako kombinovane ruske i pobunjenicke trupe poslednjih nedelju dana napadaju Ukrajince duz cele linije fronta. NATO tvrdi da Rusa ima devet 'iljada s ove strane granice... Putin kaze da u Ukrajini, odnosno u njenom istocnom delu koji sad sebe naziva Novorusijom a sastavljen je iz dve narodne republike, ratuju "natovski legioni."
Sva je prilika da je cilj ove najnovije ofanzive zauzimanje Debalceva, vazne zeleznicke raskrsnice blizu Luganska koji je prestonica istoimene pobunjenicke Narodne Republike. Ukrajinci su jos letos izbacili pobunjenike iz Debalceva i uklinili se izmedju DNR i LNR. Sada reskiraju da se nadju u okruzenju, jer im je iza ledja reka sa jednim mostom, pa ako most padne... i tako dalje i sve sto uz to ide....
Tokom letosnje pobunjenicke ofanzive to uklinjavanje, pa upadanje u obruce se ukrajinskim trupama desilo nekoliko puta, a najgore su prosli pod gradicem Ilovajskom i Saur Mogilom, jednim brdom koje je znamenito po bici iz 1943 u kojoj je izginulo grdno mnogo vojnika Crvene Armije. Nakon Ilovajska ruski mediji su seirili nedeljama i pokazivali slike leseva i zarobljenih i razbijenih tenkova i ostale tehnike...
Ruski jezik ima rec za veliki poraz - "razgrom."
Drugi cilj ove ofanzive je mozda i zauzimanje Mariupolja jer se odatle otvara put ka Zaporoskoj oblasti i dalje uz obalu ka Hersonskoj oblasti i Krimu, a Ukrajina jos reskira da izgubi vaznu teretnu luku.
Zapravo, cilj je bolja pregovaracka pozicija kad jednog dana dodje do ozbiljnih pregovora, buduci da se sve njima zavrsava. Ni jedna strana medjutim, nema snage (ljudi) da sve okonca u jednom odsudnom koraku (il' pukovnik - il' pokojnik), nego tako... tamo i natrag uz mnogo artijerije svih kalibara i strasna razaranja. Negde sam video podatak da vec ima milion interno raseljenih.
U Kijevu, cini mi se, ima manje automobila na ulici, grivna devalvira, gorivo poskupljuje, bile restrikcije struje. Vec je postalo obicno da sa fronta stizu limeni sanduci i bogalji. U menjacnicama nema kupovine deviza. Ide i mobilizacija, pa se jedni bune zasto idu oni, a drugi sede kod kuce. Generalstab pise krivicne prijave za izbegavanje mobilizacije ali se meni ne cini da zvanicni Kijev ima problem sa mobilizacionom krizom kao Srbija 1991. U dve istocne oblasti proglasena vanredna situacija, ali ne i ratno stanje.
Kramatorsk 29 01 2015
U hotelu na recepciji radi goblin, a jednako je toliko i zao. Hotel je mesanac skladista i na primer necega poput rashodovane dermatoveneroloske klinike.
Sve u svemu, toplo je, cisto i ima tople vode. Jedini problem je sto u odnosnom hotelu nema hrane, nego funkciju hotelskog restorana obavlja ugostiteljska ustanova za drustvenu ishranu pola kilometra dalje, sto na koncu konca nije lose jer se covek proseta pre i nakon obroka.
Mesta u drugim hotelima nema jer su puni vojske i kojekakvih cudnih ljudi koji lice na sektorske radnike (za rad na sektoru), a u uslovima oruzanog konflikta.
Neki nose pistolje, a neki torbice u koje istoimeni pistolji mogu da stanu, plus dokumenti raznog stepena poverljivosti. Sami sektorski radnici (za rad na sektoru) izgledaju jednako poverljivo u crnim zaketima i kacketima i simi cipelama koje su beznadezno raskiseljene po bljuzgavici u koju se juce i danas pretvorio neveliki sneg.
Mi ovde cekamo dozvolu da odemo dalje. Tim povodom smo predali dokumente, fotokopije dokumenata i napisali molbe nadleznom organu koje smo svojerucno potpisali.
U molbi se Nadlezni organ moli da nam u skladu sa resenjima Vlade te Ministarstva i Koordinacionog tela izda dozvolu da se krecemo na pravcu XYZ, a u cilju obavljanja delatnosti.
Svi ratovi su uzasno birokratizovana posla i tome nema leka. Sa ovlascenim licima je najbolje biti ljubazan i ne izvoditi besne gliste i sto narod veli "ljubicica biti skromna", a lica se obicno opitome i potpisu magicni papir.
Otprilike 80km dalje, rat se nastavlja. tamo negde prema onom Debalcevu ubilo troje, od njih jedno dete. Ukrajinska strana tvrdi da cvrsto drzi linije, pobunjenicka da recene linije sam' sto nisu pale.
Dobrovoljci/humanitarci evakuisu narod iz Debalceva ali babe i dede uglavnom ne zele da napuste kuce. Nema struje, vode, gasa i grejanja.
Valodja sofer dosao je iz Donjecka da pokupi nas i penzije (tamo banke ne rade) i ispricao mi da mu je do temelja izgorela kuca u naselju Spartak nadomak aerodroma, tamo gde smo letos pravili rostilj i jeli krastavce iz baste, dok smo posmatrali nocne borbe oko istoimenog aerodroma.
Komsija koja je dosao zajedno sa njim ovako je opisao odnosni dogadjaj.
"Pocele rakete da padaju, ja lezim pod nekim ispustom, zasipa me zemlja, a ulicom ide baba i nosi kese sa bakalukom, ja joj vicem LEZI, ona stoji i ne mrda, padne raketa pred nju, ona podje natrag, padne nova, ona se obrne u krug, i sve tako, ali kese ne pusta. I prezive baba, ali geleri izbusili kese i prosulo joj se mleko i svu je ulopalo. A kuca izgorela nacisto."
Familija je veli Valodja, slava Bogu dobro. Ker Nalivaj (koji voli bostan) je takodje ziv i u vanbracnoj je zajednici sa kerusom rase pit bul.
Donjeck 30.01.2015
Ama samo sto smo stigli, ni kafu popili nismo, dodjoše neki da jave kako su pale, da li rakete, da li granate, te ubile dvoje u trolejbusu i na drugom mestu još petoro u redu za humanitarnu pomoć.
Ta koja je ubila petoro pala je blizu centra grada, ne tamo kod aerodroma gde se gine svaki dan. Lokalne vlasti govore o 20 ranjenih.
Po gradu ima malo ljudi i automobila, ali više no što sam očekivao. Za divno čudo, ima sveta sa decom. Čak su izveli bebe u kolicima na vazduh, iako je magla i hladno i kilavo.
Od aerodroma, odnosno prigradskih naselja Peski, Spartak, Marinka, tako nekako, na tom pravcu - tutnji. Prvo se u brzom ritmu složi salva iz višecevnog bacača raketa, pa onda tupo, sa pauzama od po 20ak sekundi lupaju haubičke granate. Malo su se primirili oko 2 popodne, pa su opet počeli da bubnjaju u prvi mrak…
Snage DNR-a upale su noćas tenkovima u nekakav Uglegorsk koji je na boku ukrajinskih trupa koje drže klin kod Debalceva i tu se vode oštre borbe. Navodno je na zgradu opštine u tom Uglegorsku istaknuta zastava DNR. Ukrajinska strana to negira i tvrdi da su i Uglegorsk i Debalcevo pod kontrolom vojske.
Iz Kijeva takodje javljaju kako je u bombardovanju Debalceva poginulo sedam civila…. Juče tri.
Dok smo danas čekali da predjemo sa jedne strane na drugu, kod nekakvog Kurahova, odnosno Velike Novoselovke, malo dalje pored puta osmotrimo sveže kratere, kao da su jučerašnji ili noćašnji, ni zemlja se oko njih nije zamrzla i bandere sve oljuštene od gelera… Pogledam kolonu od više od 50 automobila i barem 20 kamiona koja se formirala iz pravca Donjecka, pa se uplašim – a šta ako baš sad opletu? Napravili bi klanicu. Kad se čovek nadje na tako nekom mestu, potpuno mu je svejedno ko ga gadja i sa kakvim pobudama…
Onaj narod izašao iz kola, sjatio se oko nekog bunkera i brzom brzinom popunjava zahteve za dozvolu da predje liniju fronta. Psuju, kunu, kume, mole, zanovetaju. Oni vojnici takodje viču, pokušavaju da zavedu red. “Prozlio se narod, muka je velika,” kaže šofer koji ima divno ime - Kasper - (baš kao dobri duh).
Ukrajinski vojnici su nervozni jer su u dometu, a još nedeljama žive u glibavim zemunicama ili što bi rek’o Kasper (kao dobri duh): “Nit’ im toplote, nit' gde da se operu, nit’ zdravlja, nit’ radosti.”
Oni preko puta, pa tako, desetak kilometara dalje preko ničije zemlje, žive isto tako i jednako su nervozni.
Mislim da su pravi heroji ovog i svih ostalih modernih ratova zapravo šoferi kamiona i autobusa. Idu najneverovatnijim putevima preko najopasnijih mesta na svetu i voze narod i robu.
Donjeck 31. 01. 2015
Kad se iz centra grada krene prema Kijevskom rejonu, na sever, a blizu aerodroma, sve izgleda normalno, osim što su saloni automobila i slične radnje zatvorene, a tako je svejedno od letos.
Narod prolazi, ide za svojim poslom, živi se kako se mora. Od aerodroma i onih sela Peski i Marinka i tome podobno - tutnji. Po neka granata velilkog kalibra (artiljerija bije i na 35 kilometara) padne malo bliže, a to se oseti tako što se malo zatresu stakla na automobilu. Sve u svemu ništa naročito i čovek se na to navikne, posebno ako tu i živi.
Tri kilometra dalje je Kijevski prospekt. Prvo se vide oštećenja na ponekoj zgradi, geleri presekli stablo, izbušeni stubovi ulične rasvete … potom je, petsto metara dalje, razbijena svaka peta zgrada, pa svaka treća… Onda je neko odustao da ulicu čisti od snega, pa je sve tamo prema srušenom Putilovskom mostu, nadomak aerodroma, ledena pista.
“Ovde vam je sad mrtva zona, a ne rade ni mobilni,” veli čiča koji sa cegerom od opletene plastike (kakvog nisam video od 1972) ide odnekud negde. Sem njega na ulici još dvoje.
Kilometar unutar mrtve zone su i dalje stambeni blokovi, sovjetske “komunalke”, zajednički smeštaj za radničku klasu. Ispred jedne su tri žene djubrovnicima ispljuskivale vodu iz bare od otopljenog snega u neke prljave kofe i brzo nosile unutra jer nije zdravo biti napolju. Ovde vode nema već dve nedelje, nema ni struje, samim tim ni grejanja, a nema ni gasa.
U komunalci koja izgleda kao da nije krečena od kad je Rodion Raskoljnikov koknuo babu, je bilo jezivo i bez bombardovanja, a sada su pride tanki ciglani zidovi izrazbijani eksplozijama i napukli i kroz rupe duva vetar. Tetka po imenu Olga nam je pokazala svoj stan koji se sastoji od jedne sobe u kojoj žive ona i sin student, a u hodniku su zajednička kuhinja i klozet. Na ormanu razne slike sa romantičnim motivima, sve neke vile rusalke i senovita jezera i roze.
“Vodu sa ulice koristimo da ispiramo klozete, ili je procedimo, skuvamo (kupili bocu gasa, pa imaju) - onda je i za pranje, a pijaću vodu kupujemo, ali nemaju svi pare, jer penzioneri ne dobijaju penzije pa delimo,” veli ona. “Vodu iz opštine donosili u cisterni dva dana, a onda prestali jer je opasno.”
Olga kaže da svaki dan od aerodroma doleti ponešto. “Juce su pale tri tu iza zgrade."
U zgradi od muških, osim Olginog sina ima samo jos Nikolaj koji ima 92 godine i jednu nogu jer je drugu izgubio nesrećnim slučajem (zgazio ga kamion) tokom bitke za Vjazmu tokom Velikog otadžbinskog rata. Tako da od Nikolaja nikakve vajde, kaže Olga.
Druga komšinica, baba Ljubov Aleksandrovna izgleda kao sumo rvač. Nije ona debela, nego je na sebe obukla sve što ima. Ovde nije preterano hladno, tu je oko nule, ali je gadno kad čovek ne može da se ogreje ceo dan. Ljubov se trese.
“Ja više ne mogu da se ugrejem, obukla sam sve i džaba. Nemam gde da odem u grad, rodbina iz Poltave (centralna Ukrajina) me neće jer smo ovde kako vele svi separatisti, penziju nisam dobila od septembra.”
I tako… Kod Debalceva, odnosno Uglegorska borbe, odnosno pobunjenička ofanziva i ukrajinsko, što se kaže, kontranastupljenije. Naccelnik lokalne milicije javio je kako je u bombardovanju grada poginulo 12 civila.
Ovdašnji komandant Eduard Basurin kaže kako je u toku “pregrupisanje i rotacija trupa nakon uspessne blokade Debalceva.” Evo bass sad javljaju ovi odavde iz Donjecka kako su njihove snage uzele neko selo Kalinovku koje je zapadno od Debalceva, ssto je tessko proveriti, sem da se ode tamo, ssto chemo pokussati ujutro. Ukrajinci tvrde da sve to nije taccno.
Kod Mariupolja - borbe, istina ne tako ozbiljne. Kod Luganska - borbe, Oko Donjecka - borbe.
Umal' da zaboravim - ukrajinske vlasti raspisale nagradu za svaki unissteni tenk, borbeno vozilo, avion, raketni lanser itd. Ko je hrabar i dobro cilja za tenk mozze zaraditi 3 hiljade dolara. Malo li je .... A onomad su, video sam na vestima, krenuli da mobilissu lovce (jer imaju oruzzje) u neku kao pomochnu miliciju, testiranje je u toku.
U Minsku su počeli novi pregovori o mirnom okončanju krize koji za cilj imaju primirje, uklanjanje teškog naoružanja na 15 kilometara od linije fronta, razmenu zarobljenika i tome podobno. Oni prošli pregovori su, slava Bogu, takodje završeni uspešno i potpisan je sporazum o prekidu vatre. Komandant ukrajinskog dobrovoljacckog bataljona Azov i narodni deputat (poslanik) Andrej Bilicki optuzzio vlast za kapitulanstvo. Bataljoni koji krvare odavno su listom nezadovolljni kako vlast vodi rat.
NOVO: Pregovori u Minsku propali, rekao Leonid Kuccma, bivssi ukrajinski predsednik i izaslanik Kijeva u pregovorima (agencija Interfax): "Danassnje konsultacije o Planu ispunjavanja sporazuma iz Minska ... prekinute su zbog nepojavljivanja potpisnika sporazuma, (lidera DNR i LNR) Zaharccenka i Plotnickog, ultimativnih zahteva njihovih izaslanika Pussilina i Deinego, te zato ssto su odbili da razmotre plan o hitnom prekidu neprijateljstava i izmesstanju tesskog oruzzja."
Jenakijevo-Donjeck 01.02. 2015
Ništa novo. Po Jenakijevu koje je 5km jugozapadno od onog Uglegorska, i otud i odovud bije artiljerija. Odnosno, ne baš po centru grada gde još ima naroda koji se zatrči, kupi hranu i pobegne, nego po predgradju. Kad je počelo da pada preblizu mi smo se pokupili i otišli.
U Donjecku pale granate u ulici Šorsa kod broja 92, kilometar i po od centra, te ubile nekog nesretnika koji je pošao u apoteku - tako je rekao njegov tast koji je posle došao da ga pozna.
Baba iz komšiluka kaže da je ginjenik potrčao da se skloni kad je lupila prva I natrčao pravo na drugu.
Grobari došli, umotali leš u najlon kesu i odneli. Dva milicionera su ofrlje obezbedili mesto do dolaska grobara, a onda su otišli i oni. Uvidjaji se ne rade za sitnicu, kazao je onaj sa činom. Drugi je jeo pecivo.
Donjeck 03.02. 2015
U Kujbiševskom rejonu grada Donjecka ima parking koji je nedaleko od železničke stanice. Parking je napušten jer je zatvoren obliznji supermarket, budući da je front blizu. Železnička stanica je razlupana još letos, a vozovi ne idu.
Istoimeni Kujbiševski rejon je jedan od nekoliko koji gledaju prema frontu, sa svim posledicama koje iz toga proizilaze.
Iako železnica ne saobraća, minibusi, ili kako ih ovde zovu maršrutke, a koji su ranije putnike sa stanice i tog dela Kujbiševskog rejona prevozili okolo i dalje idu. Radi bezbednosti, maršrutke su se samo preselile na prazan parking kod supermarketa.
Da bi minibusi išli, potrebni su šoferi, a oni opet moraju da stoje na stanici pored vozila i čekaju putnike koje okolo voze za otprilike pet grivni (otprilike 0.2 eura) po glavi.
Problem za vozače i putnike je nastao jednog lepog dana kada su snage DNR negde u komšiluk doselile bateriju, po zvuku bih rekao, minobacača, koja odatle bije po Ukrajincima tamo prema aerodromu i pripadajućim selima.
Ukrajinci naravno odgovaraju na vatru, ali granate po neki put podbace pa padnu na parking.
Vozači, ukljuciv i Evgenija koji ima zlatne zube, šofersku bundu i kapu ušanku, su se dosetili i otvorili šaht od parnog grejanja da se u njemu kriju.
“Kad ono počne da pada, eno, eno krater, eno, eno vidi drugi, ima i onaj tamo, ali smo ga zatrpali jer u njemu ima dabome neeksplodirana granata, ovolika k'o balvan, a mi poskačemo unutra u rupu i čekamo da prodje, ali je problem što tamo mesta ima za najviše četvoro, a nas ume da bude i po sedmorica, ako ne računamo Sašu. Daš cigaretu?”
Minobacač se u to oglasio sa jednim velikim BUM, pa onda opet. a šoferi su se polako primakli rupi jer je zdrava pamet nalagala da ce uskoro da usledi uzvratna vatra. Osim zlopatnog Saše koji ima jedno 150 kila i ne može da stane u šaht. Probao je jednom kad su opleli odnekud, pa se zaglavio, a dok je pokušavao da se iskobelja, 50 metara dalje pala je raketa ali nikog nije ubila. “Eh zemljak, i šta sad ja radim? Ništa. Sedim u maršutki i čekam da prodje. Daš cigaretu?”
Onda je Saša stavio cigaretu za uvo (za posle), izvadio komad ‘leba i ovdašnje masne slanine zvane salo i glavicu luka i seo u kabinu da fruštukuje, taman do polaska po voznom redu. Dve žene su sedele unutra i čekale da se krene jer su isle na pijacu u Makejevku, tu blizu da kupe kiseo kupus i prodaju neke prnje.Onomad su nedaleko odavde poginuli vozač trolejbusa i putnik, 22 januara, takodje u trolejbusu, šofer i 14 putnika, itakodalje...
Maršutke su inače marke Gazela, stare 20ak godina, ne znam napamet njihove tehničke karakteristike, raznih boja, uglavnom su trule k'o pečurka, a svakoj zadnji točkovi beže pred prednje (vozači će znati o čemu govorim).
Evgenije kaže da se ne boji jer “moram da jedem i deca moraju da jedu i žena, a ja onda sednem za volan i vozim.” “Mi svejedno moramo da stojimo ovde, vidi koliki su ovi blokovi, kud bi i kako narod odavde da nije nas. Ne smemo ni da se premestimo, jer je ovuda najbolje da se zadje na stanicu pošto ima zaklon od zgrada svuda okolo. Daš cigaretu?"
02.04 2015 Uglegorsk - Donjeck
Da bi čovek došao do Uglegorska mora da prodje Gorlovku, pa onda zemljanim putem kroz blato retko kao čorba još 25 kilometara, a onda da pipa preko kratera od artiljerije, sve se dragom Bogu moleći da u rupama nije ostalo nešto neeksplodirano.
Uglegorsk,severoistočno od Donjecka, selendra u sred ničega, nelepo mesto uglavljeno izmedju napuštenih i polunapuštenih rudnika je postala važna kad je iz tog pravca vojska pobunjeničke Donjecke Narodne Republike počela ofanzivu na ukrajinske trupe kod Debalceva. Nakon nedelju i kusur dana ogorčenih borbi Ukrajinci su se povukli otprilike tri kilometra od centra varošice.
Po Uglegorsku su se danas smucali vojnici DNR i skupljali puške, municiju i bombe koje su se valjale okolo. Prema nama su bili veoma susretljivi, posebno komandir čete sa pozivnim znakom Železni. On je sa patrolom od četvorice momaka obilazio mesto, pa se trefilo da smo se našli baš pored tenka koji je dobio direktan pogodak iz protivoklopnog topa, pa mu je kupola odletela 15 metara dalje, a posada se istopila jer su municija i gorivo prokuvali.
Malo dalje pored oklopnog transportera koji se zakucao u neku garažu ležali su leševi trojice ukrajinskih vojnika čije su glave bile pokrivene krpama. Negde pozadi je dosadno, kljucajući kao pokvaren zub, gadjao minobacač.
“Ovde trojica, tamo dalje četvorica, a sad vas vodimo da vidite hit,”rekao je Železni i podrignuo na salamu.
Pola kilometra dalje smo kroz rupu u betonskoj ogradi ušli u nešto što je ličilo na baštu restorana ili tome podobno. Unutra su bila još četiri leša, a oko jednog koji je bio potrgan na komade, smucala se debela mačka, čupava repa i sive boje i pokušavala da ga doručkuje.
“Šic!” rekao je vojnik i šutnuo mačku koja je promuklo krmauknula i pobegla da bi se vratila ni minut docnije i sa jednakom strašću navalila na leš. “Šic. Pokvareno je, otrovaćeš se,” opet ju je šutnuo vojnik.
Železni je objasnio da su mrtvi Ukrajinci njegov trofej i daje on lično iz ručnog bacača pogodio mesto gde su se krili. Kod kuće gde je su bili oni razbijeni tenk i transporter je stajao moj ispisnik Sergej Kopun, fini jedan čovek, obučen u plavi radni kombinezon.
“A što neko ne dodje, ajte vi recite im, da pokupi mrtve, ružno je da ih preskačemo kad izadjemo iz podruma, evo vam broj, imam sina u Rusiji, zovite, javite da smo živi, ja znate ne mogu da odem odavde, baba je paralizovana i nemam je kud,” rekao je Sergej Kopun. Telefoni nisu radili. Ostavio sam mu kutiju cigareta i otišao.
E onda su Ukrajinci iz pravca Debalceva počeli da gadjaju artiljerijom, ali negde prema putu kojim smo došli, pa smo brzo krenuli nazad da nas ne odseku. Kad smo došli u Donjeck, saznamo da je granata pala pred bolnicu br. 27 i petoro ubila, a petoro ranila te razlupala sve prostorije na jednoj strani zgrade.
“A gde deco da ja idem sad na dijalizu, sva bolnica razbijena?” pita jedna zabradjena baba sa crnim paščetom na povocu, plavim očima i lila bundom od veštačkog krzna.
“Ne znam baba,” velim ja.
Taman podjemo nazad a ono pala granata na auto, na sred kružnog toka ni kilometer od hotela gde odsedamo, te ubila vozača i putnika. Sad opet tuku tamo prema tom Sunčanom Naselju, ali nečim velikim gadjaju. Kao da su haubice. Eto. Ja sad moram nešto da pojedem, gladan sam kao pas.
Debalcevo 06.02.2015
Dok su se kancelarka Angela Merkel i francuski predsednik Fransoa Oland pripremali da sednu na kanabe (ili za sto) kod Putina ne bi li sa njim raspravili kako da okončaju klanje na istoku Ukrajine, ovdašnje vlasti u pobunjeničkoj DNR su ranom zorom mobilisale tridesetak autobusa e da bi izvele evakuaciju naroda iz varoši Debalcevo, koje je pak u komšiluku onog zlosrećnog Uglegorska.
Isto to je uradila i ukrajinska strana, samo što je njihov konvoj došao iz pravca Artjomovska, niz jedini put ka Debalcevu koji nije pod direktnom kontrolom pobunjenika, ali jeste pod artiljerijskom vatrom.
Da ne bude zabune, dogovoreno je da tokom evakuacije traje lokalno primirje, što se posle pokazalo kao prilično ležerno doživljena obaveza.
Debalcevo je železničarska varoš, otprilike 25000 ljudi, nešto na priliku Lapova, odnosno jedna gigantska skretnica koja je do rata bila užasno važna za lokalnu ekonomiju jer su tuda išli vozovi na sve četiri strane.
Sad je takodje važna jer su se Ukrajinci tu uklinili pobunjenicima, ali su im ovi udarili na bokove, pa su zauzimanjem Uglegorska pre neki dan i pritiskom na neko Nikišino sa druge strane (od Luganska), došli u poziciju da vladine trupe potpuno okruže.
U Debalcevu je ostalo nešto oko 3000 ljudi, ostali su pobegli. Ne rade radnje, nema telefonskih veza ni fiksnih ni mobilnih. Jutros neki covek poginuo u bombardovanju i sve tako.
Debalcevo je mesto, pa šta znam… ‘nako, sivo, prosečno, pih, da čovek prodje kroz njega putem i da ne zapazi da je prošao. Sad je još gore jer se oko njega i u njemu ratuje već pola godine, a od pre dve nedelje po njemu svaki dan padaju pobunjeničke granate.
I tako, prodjemo u konvoju koji je obezbedjivao OEBS kroz Uglegorsk odakle su pokupili one leševe (nije me mrzelo da proverim), jednim opustelim i kaljavim putem predjemo liniju fronta i udjemo u Debalcevo, a tamo u štrikanom džemperu stoji jedna Roza Rafailovna koja je bolesna i neće da beži iz grada. “Neću da krepam ko pašče na železničkoj stanici negde u Ukrajini, ima ovde da umrem na miru ili da me ubije granata, meni svejedno.” Roza ima velike podočnjake i žuta je u licu. Kaže da je bolli. Dali smo joj sve analgetike koje smo imali kod sebe.
Kod gradskog sovjeta grdno mnogo sveta, ja pomislio svi se spremili da idu, kad ono jok, dele humanitarnu pomoć u vidu kese u kojoj su makarone, konzerve i kanda neki keksi i koješta još. Došla tu i ukrajinska vojska da se prošeta, odmori od rovova, ogrebe za cigaretu, da popriča, vidi šta ima i tako dalje. Uglavnom momci, ali ima i trećepozivaca.
Odmah iza sovjeta, kod nekih garaža, haubice su gadjale prema pobunjeničkim položajima na svaka tri minuta, pa ono kad lupi, sve se narod stresa. Povremeno bi nam vetar naneo i smrad kordita (topovski barut).
Mnogi neće da idu jer nemaju para, posla, gde, kome i kako. Opet, jedan kaže: “Čekam naše,” i namigne na stranu Uglegorska i Gorlovke gde su pobunjenici. Drugi kaže: “Čekam da naši pobede,” i namigne na ukrajinsku vojsku.
Malo je bilo čudno što bi DNR evakuisala narod sa teritorije koju kontroliše Ukrajina ali mi je posle sinulo da je Debalcevo poluokruženo, da se na njega sprema ofanziva ako propadne stvar u Moskvi, te da je konvoj odlican marketinški potez. Pratilo ga je naime najmanje 10 novinarskih ekipa, a još tri puta toliko ih je čekalo u povratku ka Gorlovki, a onda su DNRovci jos i optužili Ukrajince za sabotažu evakuacije.
Kod zgrade sovjeta poneki su ulazili u autobuse, vukući denjkove stvari, nervoznu decu i kilave starce. Ukupno je 500 ljudi krenulo iz Debalceva, barem je tako rekao ukrajinski državni činovnik na licu mesta. Za DNR je pošlo samo njih 60ak, a mnogima iz te grupe je ovo samo usputna stanica za Rusiju.
U Uglegorsku su ih sačekale patriotske televizije. "Ništa vi braćo izbeglice nema da brinete, divan je narod ovde i gostoljubiv i država vam je sve pripremila," kezila se prema kamerama nekakva trajno ondulirana tetka, društvena radnica u čizmama na štikle i bundi na šljokice.
Jedan deda se okrenuo prema meni pa rekao "A koji joj je djavo, ovo su sve domaći u autobusima, svi su radili ili na pruzi ili u Zavodu Stirol, ovde u Gorlovki." Neki DNR vojnik je na to kašljucnuo od pozadi i zvecnuo automatom, a deda je seo na bicikl i nestao.
Po Donjecku opet drnda artiljerija.
Elenovka 07.02.2015
U selu Elenovki, 15 kilometara na jug od Donjecka, srećno su sa dva kera, jednim unukom, mačkom i kozom živeli baba Valentina i deda Saša.
Imali su frižider sa tri fioke za duboko zamrzavanje, nov poljski klozet, dečju sobu, tuš kabinu, televizor, satelitsku antenu i internet. I mobilni telefon. U bašti je takodje bilo rodno drvo kajsije. Sve u svemu Elenovka je jedno lepo mesto, ima mlin i grad je tu, a ni crkva nije predaleko i blizu je prodavnica da deda kupi votku.
Onda je onomad doletela raketa iz višecevnog bacača i udarila u ćošak kuće pa ga je eksplozija srušila, razvalila poljski klozet, slomila tuš kabinu, presekla kajsiju, izbušila satelitsku antenu, poplašila unuka, kozu, kerove i mačku, a usled nedostatka električne energije, nema ni interneta, a ne može se napuniti ni mobilni telefon. Vode i gasa nema svejedno. Televizor isto ne radi,
U eksploziji je herojski stradao frižider sa tri fioke za duboko zamrzavanje. “Eh, kad je počelo da bombarduje, a mi unutra sedeli, sedeli, pa je uuuuhhhhhhh silno puklo, a frižider polete ovako, ovako, i sve leti, leti na nas, i dabome, on nas je slava Bogu zaštitio, pa niko nije poginuo, nego frižider svu onu parčad pokupio,” pripovedala je Valentina. Deda Saša je klimao glavom jer je on mudar i ne mora da govori.
Baba Valentina je presavila tabak, popisala štetu i od narodnih vlasti zahtevala nadoknadu za razbijeni frižider i meso u njemu jer se pokvarilo. Vlasti medjutim, nisu došle da ustanove činjenično stanje, evo četvrti je dan i Valentina je ljuta.
“Najgore mi što pored onolikog mesa sad moram da jedem konzerve iz humanitarne pomoći… a tek što je klozet bio lep … a sad moramo u komšiluk kad je jel’te potreba, ali neka, neka, iskoristićemo mi vrata od frižidera da klozet popravimo,” pričala je premeštajući se sa noge na nogu i zavrćući skutove od rekle neodredjene boje (kanda je nekad bila crvenkasta).
Plehovi od frižidera su uzidani u ćošak kuće koji je pod remontom jer su dobri ljudi došli da pomognu. Unuk je poslat u grad kod tetke i teče koji je bangav ali donosi kese sa humanitarnom pomoći. Koza je pobegla, kerovi se smucaju, a mačka se odmetnula u komšiluk.
Nikšino-Donjeck, 09.02.2015
Danas je nekim ljudima u Kujbiševskom rejonu u Donjecku izgoreo stan jer je u njega lupila mina i ostali su bez ičega, žena je naricala kao za mrtvacem, njen muž je stajao pored i plakao. Na potpuno pustom putu izmedju Toreza i Nikišina videli smo klinku od petnaestak godina sa dečkom. Šetaju izmedju kratera od granata i drže se za ruke. Oligarh Rinat Ahmetov je zatvorio železare u Jenakijevu i Makejevki jer je nemoguće dopremiti sirovine, budućida su pruge uništene, pa je bez posla ostalo par hiljada ljudi na koje svejedno povremeno padaju artiljerijska zrna. Kod Debalceva, koga brani ukrajinska vojska, vode se ogorčene borbe sa pobunjenicima, a u podrumima se krije otprilike 3000 civila. Sinoć je u Donjecku odletelo u vazduh skladište municije, a od udarnog talasa pola grada je zaigralo kao da je zemljotres. Izbeglice iz Debalceva od onomad sede u vagonima na železničkoj stanici u Slavjansku i čekaju da voz krene. Vojnik na blokpostu je iz puške ubio štene nemačkog ovčara jer je bio dokon. Štene je htelo da se igra.
Kondratovka - Grozno 10.02.2015.
Put kojim smo pre neki dan išli u Uglegorsk nije bio isti jer su ga na nekoliko mesta dodatno razvalile granate velike težine ali i novi i novi tenkovi i artiljerija koje su pobunjenici vozili ka Debalcevskom kotlu. Donjeck tvrdi da je obruč tamo zatvoren. Kijev kaže da nije. Pao je sneg, nije veliki, ali je dobro hladno.
U selu Kondratovka koje je usput, granata je pala na jednu kućicu, baš sam je zapamtio od ranije, bila je na priliku kao kuća Baba Jage sa kokošjim nogama, razduvala ju je i sve su madraci i prljave krpe i jedna stolica visili po drveću. Ostala je rupa duboka tri metra i široka pet i oko nje gomila izlomljenih dasaka i staklo i najloni.
Mesni grobar Afanasije koji živi u komšiluku, simpatičan jedan brkica u crnom džemperu (kako profesija nalaže), kaže da u kući za divno čudo niko nije poginuo. “Ispraćali goste, pa se trefili u predsoblju, a ono palo u dnevnu sobu pa ih sve poizbacivalo napolje u dvorište.”
Afanasije se požalio da posao loše ide jer niko ne kupuje pogrebnu opremu budući da narod nema para, nego zakopavaju na brzinu i kako stignu i u sanducima koje sami prave. “Uzmu čamove sanduke za municiju od bacača raketa, razvale ih i od sedam-osam ispadne jedan dobar mrtvački sanduk i od restlova krstača, a mi naplatimo samo za kopanje rake, a to je para nikakva.” “A i vojsku smo sahranjivali, ali to radimo džabe jer je gre’ota naplatiti.”
Od Uglegorska, dalje niz put prema selu Groznom i Debalcevu bije artiljerija i otud od Ukrajinaca i odovud od pobunjenika, i blizu i daleko. Povremeno se jave i bacači raketa. Malo se smire, pet minuta, deset, pa opet.
Kozaci, izvidjački vod su nas ispitali ko smo, šta smo i šta kog djavola oćemo, onda su mi pokupili cigarette “imamo mi, imamo, nego smo zaboravili, pa nas ako ima duvanite”, da bi nas potom predali Mališi što je pozivni znak komandira, koji nas je proveo okolo i pokazao napušteno skladište artiljerijske municije, uglavnom metaka za protivtenkovski top od 100mm. Ukrajinci su kanda odatle odstupili u žurbi.
Obligatno su nam pokazali i smrznuti leš ukrajinskog vojnika koji nekoliko dana ne smeju da pomere jer se boje da je miniran. Ponudili su da, za kameru, mrca vežu za noge dugačkim konopcem, mi da se izmaknemo, a oni da povuku iz sve snage koliko da vide šta će da bude i uvredili su se silno kad smo ih odbili. “Baš ništa ne znate, mnogo ste glupi, a mogli smo Holivud da vam napravimo,” rekao je Mališa i otišao negde napred odakle se čula pešadijska vatra. Oni njegovi klipani su nas pogledali k'o smrdljiv sir jer smo im pokvarili igru i otrčali dalje.
Pojavio se malo posle kozački jesaul Senja, valjda komandir čete, odnosno sotnje - stotine (jer nije naglasio da je recimo, pukovski jesaul). Nizak, ljut i bradat čovek sa velikim nosem i kozačkom šubarom od dobrog astragana i na njoj carskom kokardom. Oko njega sve neki do zuba naoružani grmalji koji se gegaju kad idu, pljuckaju kroz prednje zube i strašno psuju. Senja kaže da su mnogi od njih u ovom ratu izgubili po nekog bliskog od familije. "Takvi se bore najbolje i ne predaju se nego se zubima kolju.”
Na Kramatorsk, odakle sam krenuo ovamo, pale su rakete ispaljene iz nečeg dalekometnog i ubile osmoro, a 63 ranile. U Donjecku granata lupila u supermarket pored koga na parkingu stoje vozači autobusa. Bilo ih je trojica, sklonili se u šahtu pa niko nije stradao, a onaj debeli koji ne može da stane unutra nije bio tamo, nego negde na trasi. Kod Mariupolja, na Azovskom moru, ukrajinske snage presle u ofanzivu i pomerile se nekoliko kilometara napred.
Donjeck 11. 02. 2015
Jutros je, taman što smo seli da doručkujemo, nekoliko granata, raketa, čega li, palo na centralnu autobusku stanicu u Donjecku. Šest mrtvih, osam teško ranjenih.
Sreća te je prvi deo salve pao na neku fabriku odmah iza ćoška i u krug sudskog zatvora pa je narod imao par sekundi da se razbegne ili bi bilo crnje i gore.
Jedna granata, raketa, kako god, je probila krov perona i zviznula pravo ispod, u žuti autobus marke Gazela i na šofera koji je ostao za volanom i izgoreo. Dok smo stigli, mrtvozornici su već kupili poginule, a hitna pomoć ranjene. Vozača su ostavili onako jer nisu znali kako da ga ucelo izvade iz kabine, pa nek posedi neko vreme, neće nikuda, dok ne dodju spasioci iz Vanrednih situacija koji se u to bolje razumeju. Narod malo obilazio, gledao, gledao, krstio se i čudio, a onda je krenuo na posao i drugde.
Pola dana sam sebe ubedjivao da nije dobro razmišljati o sudbini tog kukavca koji je poginuo na dan kad su u Minsku započeli novi mirovni pregovori. Nit’ je prvi, nit’ poslednji, nit ih deli, nit’ ih množi. Statistika. Slučaj. Al’ dodjavola, a šta da je … ? Ili da ga je …? A možda da mu je … ? I sve tako… To medjutim, nikako ne valja. Ako se stvari dožive na tom nivou, onda posao trpi jer čovek prestane da razmišlja jasno.
Nego, kad već pričamo, ovde imaju opera i balet, odlični su, a predstave su sjajno posećene - koliko je to u budiboksnama okolnostima moguće. Davali su onomad Traviatu, a kritike su bile veoma povoljne.
“Gost iz Sankt Petersburga, bariton Vladimir Vjorov je prosto očarao ljubitelje muzike … upečatljivim kvalitetom vokala i baršunastim prelivima,” napisala je ovdašnja kritičarka Olga Streta.
Orkestar pod upravom mladog Sergeja Dubnickog je bez obzira na neiskustvo dirigenta, (jer su oni iskusniji otišli) takodje dobio pohvale za izvanredno izvodjenje.
U subotu se daje Cirkuska princeza, simpatična opereta u tri čina Emeriha (Imre) Kalmana koju na žalost neću gledati jer ujutro odoh odavde.
Нема коментара:
Постави коментар